Gimnazija – 1. deo

Prijemni ispit za gimnaziju bio je vrlo značajan naročito za decu sa sela. Ja sam ga doživeo kao najteži u svojoj karijeri. Mala i velika matura, ispiti na fakultetu, diplomski ispit, državni ispit su obična šala za ovaj prijemni ispit za gimnaziju. Kako se sećam polagalo se iz svih predmeta čak i iz pevanja, valjda da bi se dobila sveobuhvatna slika svakog učenika. Čačak veliki grad, ogromna zgrada gimnazije, dugački, široki hodnici, velike učionice, profesori svečano obučeni nekako kruti strani ni nalik na našeg učitelja, srce sišlo u pete. Ona deca iz grada nam se čine kao da su njihovi stari poznanici, sinovi i kćeri njihovih komšija i prijatelja, blago njima. Naravno to je bila samo naša uobrazilja u šta smo se docnije uverili. Čak sam imao utisak da smo im mi i simpatičniji jer smo bili pažljiviji i poslušniji a uz to i dobri đaci. Jednom prilikom pri evociranju uspomena iz tih dana, ispričao sam anegdotu sa polaganja ispita iz pevanja kod profesora Holočaka. Tada smo moj rođak Dragan Sandić i ja otpevali našem profesoru on „Crven fesić nano“ a ja „Pokraj puta čađava mehana“ . Naši prijatelji kojima sam ovo pričao pucali su od smeha zajedno samnom.

 

Naravno položio sam prijemni ispit kao i većina nas i upisao gimnaziju. to će biti osam godina napornog školovanja kako za mene tako i za celu porodicu a naročito za majku. Teško se živelo pre rata na selu. Često se pitam kako smo sve to prevazišli, krijući iz samopoštovanja svoje muke od drugih, ostali vedra duha bez mržnje i zavisti.

 

Najveći problem tokom školovanja bila je udaljenost kuće od škole i nemogućnost plaćanja eventualnog stanovanja u Čačku. Od kuće do gimnazije više od dvanaest kilometara koje je trebalo prepešačiti dva puta dnevno.

 

Druga neugodnost je što se tada u školu išlo dvokratno pre i poslepodne, pa smo se kući vraćali uveče uglavnom po mraku, naročito za vreme kratkih zimskih dana. Vreme između prepodnevne i popodnevne nastave provodili smo  na bedemu kraj Morave ili u parku, što nam nije teško padalo kada su lepi topli dani ali zimi ili kada pada kiša ova pauza između nastave nam je predstavljala veliki problem. Tada smo uz četvrt somuna koji je tada koštao pola dinara, provodili vreme u pekari čika Miljka Karaklajića koji nas je rado prihvatio. Ja sam kod čika Miljka uživao posebne simpatije jer je bio ratni drug moga oca iz Prvog svetskog rata. Osim toga za tim velikim stolom koji je, osim petka kada je bio pazarni dan i mi izbegavali da mu smetamo, bio uglavnom prazan, čika Miljko se sedeći sa nama zabavljao postavljajući nam neke matematičke probleme i zagonetke. Jednom prilikom sam na jednu od njegovih zagonetki dao odgovor koji mu se mnogo svideo pa sam kao nagradu dobio dozvolu da mogu besplatno umakati svoj hleb u moču od pečenja koga je kod njega uvek bilo u izobilju. Pitao nas je: „Kako kod vas u selu zovu vuka?“ Padali su razni odgovori sve dok ja nisam odgovorio da kod nas vuka niko ne zove već on sam dolazi. Ne sećam se zaista da li sam taj odgovor već negde bio čuo, čak mislim i da nisam, ali sam po šeretskom načinu kojim  je postavljeno pitanje osetio da odgovor nije običan. Čika Miljko je bio oduševljen.

 

Jedno vreme u okviru crkve u Čačku bila je organizovana đačka kuhinja gde smo u podne mogli ručati i provesti vreme između nastave. Tu sam imao priliku da upoznam vladiku Nikolaja Velimirovića, koji je jedno vreme boravio u Čačku. Jednom prilikom me je uzeo u krilo i nešto me pitao, naravno ne sećam se šta, ali me je zatim poslužio bombonom. Ostala mi je u pamćenju jedna velika glava, crna brada i krupne crne oči. Jedva sam čekao da se nekako izvučem iz njegovih krila. Tu nas je služila jedna lepa, mlada kaluđerica Varvara, docnije igumanija manastira LJubostinja. Sa njom smo se sretali i u manastiru Jovanju za vreme manastirske slave gde je monahinja bila takođe mlada i lepa Katarina sadašnja igumanija manastira Jovanje u Ovčar banji.

 

Nisam baš sve vreme putovao do svoje kuće u Prijevoru već sam u kraćim periodima stanovao kod očeve sestre Vasilije ili majkine Anđe.Obe su me mnogo volele kao i njihovi supruzi, teče LJuba i Miloica i mnogo se brinuli o meni. Međutim i do njihovih kuća trebalo je pešačiti oko pet kilometara u svakom pravcu ali je to bila šala u poređenju sa putovanjem do naše kuće. Jedno vreme smo putovali našim „Ćirom“ ali nam red vožnje nije baš odgovarao. Osim toga od železničke stanice do kuće ima takođe tri kilometra pa smo kući stizali skoro kao da smo išli peške. U petom razredu su mi roditelji kupili bicikl pa je tada bilo sve lakše.

 

Dvokratna posećivanja nastave i putovanje do škole i nazad u trajanju po dva sata oduzimalo nam je mnogo vremena za učenje. Uz to premor od pešačenja, kod kuće naravno nema struje, učenje uz lampu, sveću, često uz svetlost luča koji neko drži dok ja pišem domaći zadatak ili učim lekciju za sutra. Nedavno pričajući o ovim uslovima, moj prijatelj Vule Šibalić podseti da je bilo prilika da se učilo pred pirlom. To je mali otvor na vratancima bubnjare koji služi da kroz njega prođe vazduh neophodan da bi došlo do sagorevanja. Taj otvor kada se otvori pusti malo svetlo u mračnu prostoriju, koji mi koristimo da bismo videli da čitamo. Sada mi to zvuči po malo romantično ali verujte nije baš bilo. Poseban problem je bio kada profesor iz matematike zada da se za domaći, a često je to činio, izrade iz geometrije kocke, kupe, prizme, piramide, valjci. Nema kartona, lepka, šarenog papira a naročito nema vremena. Sutra kada dođeš na čas đaci poređali ispred sebe svoje skulpture takoreći u raznim bojama, šarene oivičene trakama takođe u boji, izrađene uz pomoć roditelja da te živ sram izjede. Ko će tada da ulazi u razloge i probleme malog Radoša što nema šta da stavi na klupu ispred sebe.

 

U gimnaziji sam sedeo u klupi sa Brankom Radičevićem „Mačistom“ koji je još tada odlučio da bude pesnik „Branko Radičević Mlađi“, Dragoljubom Tucovićem „Đidom“ i Draganom Sandićem „Pigom“. Skoro svi smo imali neki nadimak. Naša klupa Mačista, Đida, Pigo i Rođa. Đido je bio odličan đak, otac mu je bio sveštenik predavao nam je veronauku, pa je Đido morao da nam služi kao primer. Pod stare dane sad pokojni Đido na sastancima udruženja Čačana, evocirajući uspomene iz tih đačkih dana voleo je da podseti kako sam ja od njega prepisivao matematiku što je verovatno istina.

 

(Nastaviće se)

 

R. Todorović

Radoš-Rođa Todorović

PRIJEVORSKA HRONIKA. Ovo je moj kraj, poznajem njegove ljude, sa njima sam živeo i upoznao ih. Ljudi ovog kraja, njihov stas, hod, karakter, bistrina uma, šarm, govor, nošnja, običaji, sve je tako posebno...

Ostavite odgovor

Vaš email neće biti javan. Obavezna polja su obeležena *

Morate koristiti ove HTML oznake i komande: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Pristupnica

pristupnica

Dopunite rečnik čačanizama

pristupnica

Facebook stranica