Gimnazija – 2. deo

To me je navelo da razmišljam zašto ja zaista nisam bio još bolji đak u gimnaziji kada sam tako briljantno i bez napora završio fakultet (nisam ni jedan ispit polagao dva puta). Razmišljajući o tome sa ove distance, shvatio sam da sam ja kroz gimnaziju prošao posećujući je kao neku vrstu seminara, jednostavno ja sam gimnaziju odslušao.

 

Dođem na čas umoran posle dva sata pešačenja, bos do mosta u LJubiću, tu operem noge na Moravi, obučem pripremljene opančiće, vezene čarape pa namotam lakovane kaiščiće, pa u razred čist, pristojan čak i lep može se reći, kao da nisam od kuće krenuo pre dva sata još po mraku. Odslušam predavanja, trudeći se da što više zapamtim ili zapišem, usput vraćajući se kući preslišavam se ili čitam u hodu ono što sam uhvatio kao pribelešku. Dok stignem kući već mrak, pokušavam da napišem domaći zadatak ili naučim lekciju. Sutra u zoru majka me budi (ona je uvek dežurna) gleda da li rudi zora sa istoka jer to je vreme kada treba ustati (nema sata). Pojedem doručak koji je majka pripremila dok sam ja spavao (vruća lepinja sa kajmakom ili kačamak), torbu ili čantru u ruke pa trkom u Čačak dva sata hoda. Usput preslišavanje “idus tribus portikus akus manu domus „ za latinca koji je mnogo zahtevao .

 

Ponekad je sa nama na času govorio latinski kao da je to neki govorni jezik. Ili za profesora Kobaska o Hemilkar, Barci, Hanibalu, Hazdrubalu, Scipionu Afrikancu, Kleopatri, Juliju Cezaru, te stare je mnogo voleo i o njima zahtevao da se zna. Veliki zahtevi, malo vremena, loši uslovi,ponekad se pitam kako sam uopšte i završio gimnaziju. Da je sam gimnaziju zaista jednostavno odslušao. Međutim, sa druge strane prava škola, najvažnije što sam naučio, najsveobuhvatnije, fundamentalno, univerzalno, opšte, bitno, suštinsko, ne mogu da nađem još izraza, poneo sam iz gimnazije. U to sam vez dileme siguran, to najviše cenim, to mi je najviše kroz život koristilo, na to sam najponosniji.

 

Na to se docnije sve tako lako i bez velikih napora nadovezalo, tehnika, jezici, kulturna nadogradnja, šire obrazovanje, sport, jednostavno pravom životnom bogatstvu koreni su postavljeni u gimnaziju. To je moja najteža škola koja je ostavila najdublje korene. Živeći van zemlje često sam je upoređivao sa njihovim školama istog ranga, konstatujući njenu nesumnjivu superiornost i sveobuhvatnost. Prijatelji Francuzi nisu mogli ni da predpostave da smo mi dečaci u tamo nekoj Srbiji još tada znali za njihove revolucije, Dantone, Robespijere, Marae, Filipe, Lujeve, Henrije, Napoleone, Žozefine, Jovanke Orleanke, stogodišnje ratove sa Englezima, bitke na Marni, Verdenu, Austerlicu, Vaterlou, Versaje, Bastije, Zamkove na Loari, Balzake, Igoe, Zole, Dime, Larošefukoe, dok oni nisu sigurni dali se Bukurešt nalazi u Jugoslaviji ili je Prag prestonica Bugarske.

 

Misleći valjda da je njima, narodima velikih nacija, dovoljno da znaju sve o sebi, što oni zaista i znaju, nama malim nacijama ostavljaju prednost da se široko obrazujemo.

 

Ponosan sam što sam bio đak državne realne Gimnazije u Čačku, što su mi direktori bili Dragi Marković, Cvrle Mitrović, profesori Rista Ristović, Kobasko, Margita Radović, Sidža Arsenijević, Živan Vulić, Rudicina, Balkovoj i svi ostali koji su nas zadužili a mi smo ih voleli i uvažavali. HVALA IM.

 

Ja đak državne realne gimnazije, drugovi gradska deca, obučeni kao iz bazara, devojčice kao lutke iz izloga, imponovalo mi je što su mi drugovi i drugarice. Da bih nekako bio ravnopravan sa njima nastojao sam da nađem vremena za sve aktivnosti, da radim u dramskoj sekciji, da pevam u školskom i crkvenom horu, da kao sokolac vežbam zajedno sa Maslovarićem, Likincem, Solujićem, Azanjcem, Kostićem i drugim pa su me profesori voleli a naročito drugovi i drugarice. Često su u većem broju dolazili kod mene na selo na izlete i slavlja na veliku radost mojih roditelja. To ih je uveravalo da se ja krećem u dobrom društvu  i da me grad neće iskvariti što je roditelje sa sela posebno zabrinjavalo. Uz to većinu njihovih roditelja moj otac je poznavao kroz učešće u ratu ili radikalnoj stranci gde je on značajno zastupljen kroz rodbinske veze sa Čvrkićima (brat od tekte Mihaila i Vojka Čvrkića bio je nosilac liste za vreme izbora).

 

U višim razredima su me pozivali na žureve i njihove gradske slave koje su se dosta razlikovale od naših seoskih. Odlazio sam vrlo rado i lepo sam se provodio, pa ako duže ostanem ja prespavam kod nekoga od svojih drugova. Počeo sam da vodim skoro neki dvostruki život. U školi sam ravnopravan sa drugovima iz gimnazije a u selu nisam dozvolio sebi da se izdvajam od svojih drugova i devojčica. Pomagao sam u svim radovima na selu kao da nisam gimnazijalac, što nije bio slučaj sa većinom mojih drugova, pa sam tako stekao poštovanje moje brojne porodice i sugrađana na selu.

 

Rat 1941. me je zatekao u petom razredu gimnazije, momak u šesnaestoj godini, nisam više pešak imam svoj bicikl „Herkules“ koji mi je tada više značio nego svi budući Volksvageni, Renoi, Opeli Pežoi i Volvoi. On mi je skoro promenio život, produžio vreme, podigao samopouzdanje, obavezao pred problemima, sve sam to shvatio i iskoristio. Nije mi smetala njegova težina (preko 30 kg), kaljavi putevi, velike uzbrdice pri povratku iz grada, I uz to zabranjeno hodanje a pogotovo voženje bicikla pored pruge. Sve se ovo zaboravi kada se sedne na njega, zazvoni zvonce ili zatrubi na trubicu a devojčice proviruju krišom kroz ogradu, da me vide kada prolazeći odlazim u školu.

 

R. Todorović

Radoš-Rođa Todorović

PRIJEVORSKA HRONIKA. Ovo je moj kraj, poznajem njegove ljude, sa njima sam živeo i upoznao ih. Ljudi ovog kraja, njihov stas, hod, karakter, bistrina uma, šarm, govor, nošnja, običaji, sve je tako posebno...

Ostavite odgovor

Vaš email neće biti javan. Obavezna polja su obeležena *

Morate koristiti ove HTML oznake i komande: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Pristupnica

pristupnica

Dopunite rečnik čačanizama

pristupnica

Facebook stranica