Ljubićski srez – Čačak

Malo se zna kako je nastao i kako je dobio ime Čačak. Pod ovim imenom se prvi put pominje u nekom Dubrovačkom dokumentu 03. 01. 1409. godine. Inače Čačak se nekada zvao Gradac. Za vreme Nemanjića bio je sedište Župana, a oko 1180. godine tu je vladao Nemanjin brat Stracimir. Stracimir je i sagradio manastir Svete Bogorodice na čijim ruševinama je sagrađena sadašnja crkva. Sporazumom sinova Kralja Uroša, Dragutina i Milutina ovaj kraj je pripao Dragutinu (1282. godine), a docnije njegovom sinu Vladislavu oko (1325. godine). Šta se dešavalo od Nemanjića pa do početka devetnaestog veka i prvog srpskog ustanka, relativno se malo zna, ali je sigurno da je i ovaj kraj delio sudbinu ostalog dela Srbije.

Pored Morave na kojoj leži, Čačak ima još dve reke – Kamenicu koja izvire ispod Maljena u blizini Divčibara i uliva se u Moravu ispred Čačka u našem Prijevoru, i Čemernicu koja takođe izvire ispod Maljena i koja pošto primi reku Dičinu koja izvire na padinama Suvobora se uliva u Moravu odmah ispod Čačka. Nekada je uz Kamenicu vodio put za Valjevo preko Trbušana, Prijevora i Družetića, a uz Čemernicu i Dičinu do Rudnika. U spisima se nalazi da je Požarevačkim mirom iz 1718. godine, uz Kamenicu do Morave i Maljena išla je granica između Turskog Carstva I Austrije.

Naš Prijevor o kome hoću, kao i o celom našem kraju da pišem, verovatno subjektivno, a kako bih drugačije, leži na levoj obali Morave. Nekada je to bio srez Ljubićki, okrug Rudnički, Banovin Drinska. Nije loše podsetiti da je nekada naša zemlja bila podeljena na devet Banovina (Vardarska, Moravska, Dunavska, Drinska, Zetska, Vrbaska, Primorska, Savska I Dravska).

Mi na levoj obali Morave voleli smo naš Ljubički srez verujući da je Morava granica Šumadije I da samim tim smatramo sebe Šumadincima, na šta smo veoma ponosni.

Ljubički srez tada je obuhvatao sledeća sela: Rošci, Vrnčani, Jančići, Prijevor sa Vidovom, Mikovci, Gornja Gorevnica, Milićevci, Vranići, Ljubić, Rakova, Preljina sa Balugom, Brđani, Prislonica, Gornja i Donja Trepča, Ostrva, Mojsinje, Mrčajevci, Donja Gorevnica, Bresnica, Bečanj, Katrga, Vujetinci, Konjevići, Sokolići, Stančići. Sve neka čudna imena, kao i sam Čačak, čija imena je teško odgonetnuti, kao i za moj Prijevor.

Sve nas Čačane zovu Grebići, dok u Čačku tako zovu nas sa leve obale Morave, mada se to u samom nastanku odnosilo samo na Ljubičane. Mi ovo ime rado prihvatamo, jer ono kod nas ima pozitivno značenje. Inače, ovaj izraz različito interpretiraju često sa pežorativnim značenjem, što on u stvari i nije, jer ga mi ne bismo prihvatili kao kompliment što on u stvari i jeste. Ova reč se kod nas koristi za dečaka koji više nije dete, a nije ni momak i najviše odgovara francuskoj reči «Gamen» – lafčina, mangaš, dasa, delija. Ako se obratite nekom dečaku kome ne znate ime Vi ćete reći – hej Grebiću, i budite sigurni da ga nećete uvrediti – naprotiv. Nas Čačane, kao ono Grebići nazivaju i Plemići, međutim u Čačku misle da se to odnosi na njih, a mi sa leve obale Grebići mislimo da se odnosi na nas.

Mi pomalo narcisoidno nas sa leve obale Morave vidimo nekako drugačije. Dobri poznavaoci ljudi ovog kraja, naročito kod seoskog stanovništva, uočavaju neke razlike kod nas sa leve obale Morave. Nekako smo ponosniji, gordiji, oholiji, veći kicoši u pozitivnom smislu, nekako više pazimo i poklanjamo pažnju svemu što nas okružuje i čini takvim kakvi smo. Ovo naravno važi i za ona priobalna sela sa desne obale Morave. Znam ja da nije u redu, ali ja pod Moravom sa ovim karakteristikama razmišljam o Zapadnoj Moravi, ali mi je ne zovemo Zapadna, ona je jednostavno Morava, i ne razmišljamo da ima i Južna I Velika.

Ja imam jednu svoju sliku našeg čoveka, našeg momka, naše žene, naše devojke. Oni nekako drugačije nose svoju šajkaču, svoj šešir, svoje opanke, vezene čarape, bridž pantalone, drugačije motaju lakovane kaiše, drugačije jašu svoje konje, a i konji su im drugačiji, drugačija su im i kola i volovi, ulari, dugi lanci kojim ih vode, drugačije su ukrašeni ulari i medenice. Grebić jaše konja pa se misli da li je Kosančić Ivan ili Toplica Milan, kod njim konj kasa popreko, zategnute uzde, dignute glave, načuljenih ušiju, misleći uvek kakav utisak ostavlja, inače zašto bi jahao – išao bi pešice. Uostalom taj konj zato i služi, ne nije njemu teško da ide pešice, on jaše da ostavi utisak, da uživa, da se pokaže, da mu se dive. Svoju anteriju vidi kao kabanicu Miloša Voinovića.

Uvek ima tri odela, za svaki dan sukneno, za uobičajene izlaske šajkano, anterija zubun i pantalone vezene gajtanom, vezene čarape, opanke i kaiše, međutim odelo za svečane prilike, vašare, svadbe, preslave – to je nešto posebno. Anterija i fermen od teget čoje, vezani tamnim teget svilenim gajtanom postavljeni svilenim platnom, povijeni na reverima, opšiveni crvenom čojom, bridž pantalone od crnog kangarma, ili sive od takozvanog štruksa i raskopčana bela košulja – nema kravate. Leti kada je toplo, nosi se samo fermen bez anterije, bela raskopčana košulja sa nonšalantno povijenim rukavima. Šajkača Grebića nije ispeglana, već blago pogužvana i nakrivljena na čelo, pa malo na levu stranu. Šešir nije onaj kruti farmerski, kao šerpa na glavi Sneška Belića, već malo deformisan zatalasastog oboda sa blagim otiskom prstiju, pa nakrivljen u stranu, jednostavno nekoliko puta lepši nago u najbolje aranžiranom izlogu prodavca.

Zaneo sam se i ne znam šta pre da napišem – slike i sećanja se prosto prepliću, ne znam kako će sve ovo ispasti. Na žalost, ovih slika na selu više nema. Sada mi sve ovo izgleda tako romantično, lepo i čedno, pa ću se potruditi da što vernije oslikam i ostavim svojim potomcima za koje ovo I pišem.

U to vreme do rata pa i posle njega u našim selim se tako oblačilo, niko nije nosio široke pantalone i uopšte kako se to zvalo Varoško odelo. To se u našem selu tada tolerisalo Canu Šibaliću i Aleksi Todoroviću, mome bratu od strica, jer oni više i nisu bili seoski momci. Ja sam, na primer, prvo tako odelo obukao za vreme studija tek kada sam kandidirao posle druge godine i kada je već bilo izvesno da ću biti inženjer, i kada sam skoro samo ja tada na fakultetu nosio takvo odelo. Dugo mi je trebalo da se naviknem, pa kada sam odlazio kući u selo bilo mi je neprijatno.

Seoske devojke, nekako su brže i lakše napustile taj tradicionalni način oblačenja. Retko su se viđale u vezenim košuljama i jelecima, pletenim crnim vunenim čarapama i opančićima, koji su im tako lepo stajali. Međutim, nisu se ljudi u našem kraju tako od uvek oblačili. Ja jedva pamtim, možda nekoliko tako obučenih naših sugrađana. Jednom prilikom mi je moj stric Jaćim, inače starešina naše porodice, kada sam došao na odmor kući kao student ili možda već kao inženjer, a koji me je mnogo voleo gledajući me rekao – Rade nemoj da se ljutiš, lep si ti, ali tvoj tata Janko kada se pojavi na vašaru obučen u dugačku belu košulju prepasanu šarenom tkanicom, vezenim čarapama preko duhačkih belih gaća i opancima sa lakovanim kaišima preko čarapa, crnom jagnjećom šubarom, nakrivljenom na levu stranu – ceo vašar ga gleda. Da, Janko je bio visok, lep, crnokos, opisaću njega posebno kada dođe na red. Jednom sam pokušao da nacrtam tu sliku – sliku svoga oca, ali sam odustao pošto mi to nije baš uspelo.

Radoš-Rođa Todorović

PRIJEVORSKA HRONIKA. Ovo je moj kraj, poznajem njegove ljude, sa njima sam živeo i upoznao ih. Ljudi ovog kraja, njihov stas, hod, karakter, bistrina uma, šarm, govor, nošnja, običaji, sve je tako posebno...

Ostavite odgovor

Vaš email neće biti javan. Obavezna polja su obeležena *

Morate koristiti ove HTML oznake i komande: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Pristupnica

pristupnica

Dopunite rečnik čačanizama

pristupnica

Facebook stranica