Osnovna škola – 1. deo

Pre polaska u školu, moja sestra od strica me je jednog dana odvela u školu da me pokaže svojim drugovima i drugaricama a i da ja vidim kako izgleda dan u školi. Bio sam vrlo zadovoljan. Sve me je to vrlo impresioniralo.

 

Škola u očima dečaka činila se ogromna sa velikim prozorima, tri velike učionice prema putu koji je deli od Kamenice, sa pogledom na Vidovu, Ovčar, Kablar i Jelicu. Dugačak hodnik, dva krila sa stanovima, posebna zgrada za stan učiteljice. U dvorištu šupa za drva, sanitarni objekat.

 

Iza dvorišta prema pruzi, sa voćkama i povrtnjakom, slika kao iz bukvara, meni još uvek u sećanju.

Sedeli smo po dva razreda u učionici i po četiri đaka u klupi. Mali đak bi  dobio dve torbice koje ukrsti preko oba ramena i zabaci na leđa. Jedna od šarene tkanice za knjige, druga obična bela lanena za hranu. Tkanica nije za hranu jer ima dlake od vune. U šarenoj torbi bukvar, tablica sa privezanim sunđerom i legišter.  U lanenoj drveni čanak sa sirom, kajmakom i komad hleba ili lepinja.

Intresantno učilo je ta tablica. U drvenom ramu crna kamena ploča sa ucrtanim crvenim linijama za pisanje slova sa jedne strane i kockasta mreža za brojeve i račun sa druge strane. Na tablici se piše legišterom.

 

To je takođe kamena tanka pisaljka, vrlo krta, lako lomljiva. Pri pisanju zagrebe ploču tako da se ona brzo ošteti pa je teško po njoj lepo pisati a lepo pisanje je vrlo značajno kao disciplina. Tablica nam je bila velika briga. Pri svakoj đačkoj tuči, kojih je uvek bilo, prvo nastrada tablica. Protivnici kao da baš nišane tablicu, tako da je za razliku od devojčica, retko ko od dečaka imao celu tablicu.

A tek pisanje po razbijenoj tablici. Pa to je prava umetnost. Krti tanki legištari jedva izdrže dan ili dva celi. Brzo se pretvore u komadiće.

 

Za račun su služile računaljke, drveni ram sa deset žica na koje su nanizane đinđuvice. Na svakoj žici po deset i svaka u drugoj boji. Pored računaljki su se upotrebljavala drvca, koja smo mi sami pravili, trudeći se ko će ih bolje naparaviti, od boljeg drveta, bolje išarati, u stvari  izrezbariti pa nanizati na kanap od jemstvenika u vidu trobojke.

Svi đaci su slično obučeni. Leti u lanena odela, obično bosi a zimi u odela od sukna, obuveni u opanke ili kondure. Kondure su vrsta gumenih patika zvane piroćanke.

 

Meni je škola bila udaljena preko tri kilometra. Išli smo u grupama, po zaseocima, sačekivali smo se i okupljali a onda zajedno idemo do škole uglavnom trčeći. Išli smo stazama preko livada, uz potoke, kroz šume, pašnjake, vinograde i šljivike. Naročito je bilo lepo u proleće. Potočić žubori ispod providnog leda koji se već počeo topiti, voda srebrnasta ispod leda, čista, prozirna. Okolo jagorčevina, visibabe, babina uvca (to je nije cvet već vrsta gljive izrasle iz suvih ili natrulih grančica, a viri iz vrzine kao rubin).

Ta škola, ta atmosfera još od samog ulaska u školsko dvorište sve se menja , mi postajemo neka druga deca. Kad uđemo u učionice pa izvadimo bukvar sav šaren sa sličicama, njeno veličanstvo tablicu i legišter, pa ako su nekom srećom još novi celi, okvašen onaj prirodni žuti sunđer.

 

Ulazak učitelja, naše otpozdravljanje pošto smo se prethodno podigli, to više nisu ona deca to je skup anđelčića spremnih da sa divljenjem slušaju tog mudraca učitelja koji sve zna, blago njemu. Kako on tek lepo piše zašiljenom kredom po sveže obrisanoj tabli, kosa tanka uspravno debela polu savijena.

 

Glavice nadnete nad tablice, škripe legišteri, jedino se oni čuju u ovoj tišini. Tada deca dolazeći u školu nisu znala da čitaju i pišu. Roditelji ih nisu tome učili zauzeti poslovima a i zašto bi, pa deca će u školu i tamo će sve naučiti a do tada im to ionako ne treba. Čak se smatralo da decu nije dobro učiti da čitaju i pišu pre škole , valjda da bi sa većom pažnjom slušali predavanja. Ko je znao da broji ili nedaj Bože da neke brojeve sabira i oduzima taj je bio pravi sretnik.

 

Brzo smo se počeli bogatiti tim osnovnim znanjima, naučili sva slova velika i mala čudeći se što su osim veća ona i različita, sve brojeve, počeli da sričemo pevajući te male magične rečenice iz bukvara, da brojimo do sto, da računamo do dvadeset. Jedino što smo znali pre škole bile su recitacije, devojčice o pticama, cveću, kucama i zekama a mi dečaci naravno junačke o bojevima, hajducima, uskocima, naučene od dedova, stričeva, ujaka, očeva ili starije braće.

 

Ne mogu da propustim a da ne kažem nešto o redaru. Taj naduvenko zaboravi da je tu samo privremeno za jednu nedelju pa se ponaša kao učiteljev ađutant, zašiljio kredu, obrisao tablu, oprao sunđer, čeka učitelja da mu raportira ko nije došao, ko je zadocnio, ko se tukao, ko nije obrisao noge pri ulazu, ali neka ga , platiće to ta tužibaba već na prvom odmoru.

 

Kadkada su nam učitelji izgledali čudno objašnjavajući nam neke prirodne zakonitosti, kao što je kiša, oblak, grom, kako nastaju, šta je drvo i kako se hrani, kako nastaju plodovi i druge slične stvari. Pa kiša je kiša a oblak oblak, plodovima ništa ne treba oni imaju sve, cvet je cvet kakvi prašnici, tučak, spore, kavo prenošenje praha sa cveta na cvet! Mi o tome nismo nikad razmišljali, pa to se podrazumeva šta o tome treba da se uči. Jednom prilikom nas je učitelj pitao sećam se dobro, šta je sve potrebno semenu da bi izniklo i razvilo se. Propitao je ceo razred i nije bio zadovoljan našim banalnim odgovorima, pa je na kraju do svoju definiciju koju još pamtim (ima tako nekih sitnica koje uvek ostaju u pamćenju). Rekao je da im treba hrana, vlaga, toplota i svetlost. Naravno da smo mi to takođe znali ali nismo se setili da nabrojimo, naročito tu toplotu i svetlost. Govorio nam je kako voda kruži u prirodi i sve to kao mađioničar ilustrovao na tabli, pa nam je posle kada smo morali da to izbrišemo sa table bilo jako žao toga rebusa.

Postepeno su se počeli izdvajati bolji đaci, bolji crtači, matematičari, recitatori, sa posebnim fizičkim sposobnostima. Neko brže trči, skače u vis ili dalj, bolje igra lopte, skače na glavu u reku, itd. Jedan od učenika (Milovan Gargo) bio je posebno vešt u hodanju na rukama pa od ulaza u školsko dvorište ide na rukama  sa torbama okačenim na noge.

 

Sećam se jednog svog drugara koji je na svojoj maloj tablici jednog jutra doneo nacrtane svatove. Svatovi su za seosko stanovništvo jedan posebno uzvišen i značajan ceremonijal kome se pridaje posebna pažnja a posebno za decu. Ne znam ni sam kako je to sve stalo na tu malu tablicu. Sve nacrtano legišterom i tako uverljivo kao iz ateljea nekog poznatog naivnog slikara, barjaktara, konjanike, fijakere, čeze, dugačku kolonu. Bili smo svi tužni kada je to svoje delo morao da obriše sa svoje tablice.

Naravno on nije postao slikar jer se niko nije setio da bi to trebalo a mogao je. Nije se dalje ni školovao, ostao je na selu.

 

(Nastaviće se)

 

R. Todorović

Radoš-Rođa Todorović

PRIJEVORSKA HRONIKA. Ovo je moj kraj, poznajem njegove ljude, sa njima sam živeo i upoznao ih. Ljudi ovog kraja, njihov stas, hod, karakter, bistrina uma, šarm, govor, nošnja, običaji, sve je tako posebno...

Ostavite odgovor

Vaš email neće biti javan. Obavezna polja su obeležena *

Morate koristiti ove HTML oznake i komande: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Pristupnica

pristupnica

Dopunite rečnik čačanizama

pristupnica

Facebook stranica