Osnovna škola – 2. deo

Veliki događaj je bila pojava čitanke, te čarobnice, izvor novih saznanja. Ne sećam se u kom razredu se pojavila, ali je sa docnijom pojavom zemljopisa, istorije i botanike, otvorila neke nove vidike i nova saznanja. Šta sve nije stalo u tu čitanku. Tada smo mislili da je tu sve što treba saznati. Divne romantične i poučne priče naših poznatih pisaca i pesme čuvenih pesnika, dugačke epske pesme, slike Kraljevića Marka, Miloša Obilića, Kosovke Devojke, Devet Jugovića, kosovskog boja. Počelo se ozbiljno učiti. Tu su ubačeni i pisci i pesnici iz Hrvatske i Slovenije. Uvek smo se plašili kada učitelj nekome kaže otvori tu stranu i čitaj da ne budemo baksuzi pa da nam zapadne neka slovenačka priča ili pesma jer ih je bilo po nekoliko u čitanci. Onaj ko je znao tečno da čita one priče napisane onim rogobatnim jezikom ili čak recituje pesme pa taj je bio srećnik.

 

Tada u selu nije bilo biblioteke. Čitala se uglavnom samo jedna velika knjiga. Mi smo je zvali „Vukova Dela“. Ne znam da li joj je to bio pravi naslov jer već dugo je bila bez korica, delimično oštećena od upotrebe. Bilo ih je nekoliko u selu i kružile bi od ruke do ruke. Pored toga čitane su i knjige koje su učenici dobijali za odličan i vrlo dobar uspeh o Vidovdanu i Svetom Savi. Bože šta sve , kakvu mudrost, čojstvo, osećaj za pravdu, neustrašivost je naš narodni pevač uspeo da ugradi u ovu srpsku „Ilijadu“. Iz tog kanona smo sve naučili i sa mnogim ličnostima se identifikovali, uzimajući im osobine koje nam odgovaraju. Iz njih smo izmišljali naše igre uz muku što niko nije hteo da igra Turčina, Bega Konstantina, Musu Kesedžiju, Crnog Arapina, Đema Brđanina, Minu od Kostura a pogotovo Vuka Brankovića. Mi đaci uveče uiz lampu čitamo a stariji u polumraku slušaju diveći se kako mi lepo i tečno čitamo te pesme po ko zna koji put i skoro ih znamo napamet. Neverovatno kako te osobine sa lakoćom ulaze u bit našeg čoveka, tu večito ostaju i služe kao vodilja tokom celog života čineći najpozitivniji deo njegovog karaktera. Srećan sam što ih i ja često osetim u svom biću i trudim se da ih prenesem na potomke.

 

Tokom godine školu su posećivali školski nadzornici. To je bila provera rada učitelja i ocena njihovih uspeha . Nadzornik tada zauzima mesto učitelja i po svom nahođenju bira i ispituje učenike i tako dobija objektivnu sliku znanja učenika i lakše oceni rad učitelja kao i uspeh škole. To su bili posebni i vrlo značajni dani u školi i za nas učenike.

 

Ovde ću navesti jednu anegdotu iz života Miloša Obrenovića na koju smo mi iz našeg kraja vrlo ponosni i ne propuštamo da je navedemo u zgodnim prilikama. Prilikom uvođenja školstva raspravljalo se i o tome u kojoj godini deca treba da polaze u školu  sa posebnim naglaskom na decu sa sela znajući da dolaze bez priprema. Miloš je predložio svojim zaduženim u ministarstvu za školstvo : „Uzmite fijaker u Čačku pa pođite po selima i testirajte seosku decu da li su zreli da i oni pođu u školu u osmoj godini“. (tada se u školu polazilo u osmoj godini). Pošli ovi i na jednoj livadi vide dečaka koji čuva ovce.

„Bato, koliko imaš godina?“- pitaju oni.

„Pet“- odgovara dečak.

„A znaš li koliko ovaca imaš?“

„Imam pedeset i pet.“

„Pa kako ih brojiš?“

„Zavisi“- odgovara dečak „..nekada se popenjem na drvo i izbrojim uši pa podelim sa dva a kada ovako ležim na livadi onda izbrojim noge pa podelim na četiri.“

Ovi začuđeni ga pitaju : „Kada si naučio da brojiš i računaš?“

„Ma kada sam još bio mali“ – odgovori dečak.

Ovi zadivljeni sedoše u svoj fijaker i odoše.

 

Povremeno su nas učitelji vodili na izlete u prirodu, obično pored reke ili na neko obližnje brdo, najčešće u Vidovu jer se sa nje ukazuju lepe vizure prema Čačku, Moravi, okolnim brdima i planinama. Neki od ovih izleta duboko su mi se urezali u pamćenje i nisu ih istisle neke docnije velike posete značajnim mestima širom sveta ma kako ona bila poznata i slavna.

 

Detinjstvo je čudo neobjašnjivo. Ja imam prava ovo da kažem jer sam mnogo video i doživeo. Zvuči kao hvalisanje ali se ne stidim jer sve sam sebi pričinio i nikome ne dugujem osim roditeljima i prisvojenim osobinama iz već navedenih „Vukovih Dela“.

 

Najveći i najsvečaniji događaj u školi je proslava Svetog Save i Vidovdana. Za svetosavsku proslavu svake godine se izabere domaćin slave, koji zajedno sa učiteljem organizuje proslavu. Za tu priliku jedna učionica se okiti, napravi se bina  a u drugoj se nameste stolovi za zajednički ručak. Učitelj pozdravi prisutne, hor otpeva svetosavsku himnu „Uskliknimo s ljubavlju svetitelju Savi“, zatim jedan učenik odrecituje pesmu „Rastko – Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira na kapiju zatvorenog svetogorskog manastira“. Potom se recituje još nekoliko rodoljubivih pesama pa učitelj objavi najuspelije svetosavske temate i najboljim učenicima uruči knjige. Na završetku programa na izlazu iz sale svaki učenik dobija slavsko žito i svilene bombone i zajedno svi prelaze u drugu učionicu gde će se obaviti zajednički ručak. Domaćin sa učiteljem lomi slavski kolač koji je već bio u crkvi gde je osvećen i isečen.

 

Tom prilikom se izabere novi domaćin za iduću godinu, obično se sam prijavi da želi, zatim se pristupi svečanom ručku. Za tu priliku domaćin donese slavski kolač, žito, veliko pečeno prase i skuva vruću rakiju dok ostali deo ručka donosi svaka porodica. Svaka domaćica kao na nekom takmičenju iznosi svoj „Prilog“ u lepoj šarenoj korpi prekrivenoj lanenim peškirom vezenim Prilog sadrži pogaču, sir, kajmak, pečene ćurke ili piliće, gibanice, kolače.

 

Sve se to lepo raspakuje i stavi pred domaćina kuće. Domaćin prvo posluži svoje drugare, pa pošto se i sam posluži vrati korpu supruzi koja sada nosi da posluži đake, njihove drugare, svoje prijateljice i sama se posluži. Tako rade sve porodice. Kao što se primećuje porodice ne sede zajedno, već muškarci zajedno, žene takođe a i deca. Pošto se obavi ovaj bogat zajednički ručak, prelazi se nanovo u svečanu salu gde se uz svetlost lampi fenjera i karbitnih lampi igra i veseli dugo u noć.

 

Vidovdan se proslavlja na drugi način. Nema domaćina, nema ručka. Skoro na isti način se organizuje program, proglase se najbolji učenici, svima odličnim i vrlo dobrim se dodele knjige koje se docnije čuvaju kao drage uspomene na te dane jer je u njima upisan i prigodan tekst sa potpisom učitelja. Sa četvrtacima koji završavaju školu učitelj se srdačno pozdravlja i onima koji odlaze u gimnaziju poželi sreću i uspeh pri polaganju prijemnog ispita.

 

Sada u selu imamo lepu novu osmogodišnju školu a gradi se i crkva. Iz velike ljubavi za svoje selo a zahvaljujući svom zanimanju, obilato sam pomagao izgradnju škole. Izradio sam i mali plan razvoja novog centra, ambulante, profesorskih stanova, uklapanje stare opštinske zgrade, zadružnog doma, prodavnice i spomenika. Ako se ovo bude realizovalo kako je predviđeno, bio bi to lep i ugledan centar.

 

R. Todorović

Radoš-Rođa Todorović

PRIJEVORSKA HRONIKA. Ovo je moj kraj, poznajem njegove ljude, sa njima sam živeo i upoznao ih. Ljudi ovog kraja, njihov stas, hod, karakter, bistrina uma, šarm, govor, nošnja, običaji, sve je tako posebno...

Ostavite odgovor

Vaš email neće biti javan. Obavezna polja su obeležena *

Morate koristiti ove HTML oznake i komande: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Pristupnica

pristupnica

Dopunite rečnik čačanizama

pristupnica

Facebook stranica