Pazi ovako: Prođete Parmenac, pa ako hoćete na Ovčar, morate ovuda.

Savlađuje se velika visinska razlika. U podnožju uspona ima nešto malo pravog puta. Posle ni za lek. Počinju čuvene Zavojice. A zavijaju, vala, bezdušno. Ni dva metra pravog puta. Prvo leeeevoo, pa deeeeesno, pa šta mislite? Opet leeeevoo, pa, iznanadićete se: …desno. I tako, jedno pola sata.

Al’ kolima.

Prvi put sam išao čezom, jednopregom. Mučeni konjić Putko je do pola  vukao i čezu i nas. Onda mi siđosmo. Potraja malo tako. Počesmo i da guramo čezu, na kraju skoro nosismo baldisalog Putka. Lipsao je načisto. Na vrhu nije mogao da ide pravolinijski.  Stalno je vukao na jednu ili drugu stranu. Jedva ga spasismo da se ne baci u ambis.  Možda je to bio pokušaj samoubistva iz očaja.

U očima sam mu čitao: „Majmuni jedni! Što ne idosmo preko Jelice, pa Markovice i Dučalovića, k’o svi normalni ljudi!

Jebale vas vaše Zavojice!“…

U dugoj istoriji osvajanja Ovčara, nije zabeleženo da se u jednom danu neko vratio istim putem.

PA, KO da se VRAĆA onuda još jednom?

D. Milošević