Peron br. 15

Na Beogradskoj autobuskoj stanici. Rezervisan za odlazeće autobuse čačanskog „Autoprevoza“. Čist čačanski pojam.  Konzulat Čačka u Beogradu.

To je poštanski šalter „brze dostave od perona do perona“. Otpravljaju se pare babi i dedi, dečja kolica za strinu, karte za nedeljni derbi ujaku. S radošću se primaju čabrice sira i kajmaka, „vlaše“ s rakijom, pršutica goveđa, crna u zamašćenom papiru za paket. Ataše, uz „konzulovu“ ćuteću,  božansku saglasnost razmešta robu po autobusu.

Nećka se da primi „čast“. Prihvata „kad ne vidi niko“.

Od prvog perona mogao sam i zatvorenih očiju. Smenjuju se  razni pravci u Srbiji. Za „Južnu prugu“ na početku, za ostatak SFRJ, skroz na kraju, blizu izlaza, nekako na zapadu. Bogatsvo akcenata, govora, manje poznatih reči, dovikivanje na lokalnim narečjima. Tačno znam kad sam  kod perona broj 15.

„Kako ga je šin’o šamaarom, niije zeevn’o!“

„Uuuu, al’ je Baralija dao gol! Šta je uradio „Borac“?“

„Jesi čuo novi album Erika Kleptooona?

Al’ ga džebra, majku mu!“

Često je na najrazličitija pitanja, odgovor bio uvek isti. Ono čuveno čačansko: „Ma, neeema pooojma!“ Ko je, kad, s kim, jesu li, nisu li?…“Ma, neeema pooojma!“

 

Na peronu br.15 „Autoprevozov“ autobus još nije „prispeo“. Levo užički „Raketin“, desno poža-revački „Litasov“.

Najzad, tačno na vreme, pet minuta pre punog sata, namreška se asfaltno more, evo je čačanska „Merce-desova“ lađa. Pristaje, lagano se ljuška, pšššš.

„Majstore, jel“ može do Milanovca?“

„Čekaj, bre, polako, prvo ovi do Čačka! Kud’ si navro?!“

Pakuju se putnici. Pažljivo čitaju brojeve na se-dištima.

„Uuu, baš lepo mesto, nije mnogo pozadi.“

„O-pa, ko to ulazi. Duga plava kosa, prsti ko dirke, vidi tek noge!. Mesto do mene mora biti slobodno. Da li će…?

Iih, prođe! …

Šta je sad?!? ‘De ćeš, bre, ti deda?

Neeee!  Ma, jeste sedište broj 6… Ma, možemo i da se zamenimo… Dobro, sedi ti do prozora, znam da ti uvek „pripadne“ muka.  Sad je i meni… Može, evo ti i „Sport“…

Ne, neću „Negro“ bombone!“…

 

Kad sam položio prijemni na Arhitektonskom fakultetu, kad sam zaradio prve pare od arhitekture na letnjim ferijama,  kad sam se malo jače zaljubio, znalo se gde sam išao.

Na peron br.15.

Nisam jedino kad sam položio vozački.

Nego pravo „Fordom-15m“  za Čačak, bez stajanja u Ljigu.

 

D. Milošević

Duško Milošević

TRG SEĆANJA. Serija najčačanskijih tekstova iz knjige “Moj Rečnik čačanskih pojmova”

Ostavite odgovor

Vaš email neće biti javan. Obavezna polja su obeležena *

Morate koristiti ove HTML oznake i komande: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Pristupnica

pristupnica

Dopunite rečnik čačanizama

pristupnica

Facebook stranica