Prijevor

Ne znam mu poreklo ni značenje imena, ali je priznaćete neobično – ja ga iz milošte zovem SANPRIJEVOR, na primedbu moga sina (imao je tada pet godina) da to SAN svako može dodati imenu svoga sela, ja sam se u odbranu setio da se ipak ne može reći San Mirijevo ili San Mali Mokri Lug i na moju radost svidelo mu se ovo moje objašnjenje. Mnogo volim Prijevor, pa se neću uzdržavati da ponekad preteram sa hiperbolama, i nadam se da mi neće mnogo zamerati moji sugrađani.

 

Selo je blago nagnuto prema jugo-zapadu sa svojih zatalasanih bregova kao završetaka Kablara, prema ravnom polju koje se naslanja na Moravu. Sa lepom nadmorskom visinom od 200 pa do oko 400 metara. Selo je potocima podeljeno na nekoliko kosa – kako mi to kažemo. Stanjevački potok, Junata, Ćurila – oni dele selo na Koviljaču, Stanjevce, Srednji kraj i Oni kraj. Naravno, tu je i Vidova koju neki tretiraju posebnim selom što ona u stvari i nije, ali ima mnogo viši status od ovih zaseoka. Ona se nekako uglavila između Morave i Kamenice koja je deli od Prijevora, naslanjajući se na sam Kablar, pa sa Prijevorom čini jedno selo, što mi mnogo volimo. Naša kuća se nalazi skoro na vrhu ovoh zaseoka koje se zove Srednji kraj na nadmorskoj visini od oko 400 metara, sa lepim pogledom na Kablar, Ovčar, Jelicu, Vujan, Jeljen, pa čak i iza Čačka i na Stolove. Naravno, najlepše je pogledati niz padine prema Čačku i Moravi iz uzdah i žal što nam nisu malo bliži – obadvoje. Do Morave je sat hoda, a do Čačka je dva sata, a morali smo često ići naročito u Čačak, jer smo Moravu zamenjivali našom Kamenicom. Tada se svuda išlo peške ili zaprežnim kolima. Naravno, imali smo i našeg Ćiru koji nam je služio uglavnom za prevoz na duže relacije, jer dok dođeš do stanice, sačekaš red vožnje, skoro pre stigneš pešice do Čačka. Pruga je išla dolinom uz Moravu, skoro svima daleko od kuće – nama skoro četiri kilometra. Ipak, mi smo voleli našeg Ćiru i bili smo ponosni na njega što baš prolazi kriz naše selo i što mu je Prijevor bila prva stanica na svom putu od Čačka prema Sarajevu i dalje prema moru. Ukinuli su ga neki površni i nevidoviti moćnici, tvrdeći trijumfalno kako je, eto taj Ćira nerentabilan za razliku od svega ostalog koje je vrlo ekonomično. Iz detinjstva mi je ostala romantična slika tog voljenog Ćire kako dolinom Morave paralelno uz nju jezdi prema Ovčarsko-Kablarskoj klisuri puštajući iz svoje garave lokomotive beli dim iznad cele svoje dužine, i koji još dugo ostaje pošto on polako zamakne ulazeći među bregove koji prethode klisuri. Jezdeći kroz plodna moravska polja i pišteći iz svoje lokomotive ponosno oglašava svoje prisustvo dajući sebe poseban značaj. Mi smo ga mnogo voleli i sa setom ga se uvek sećamo.

 

Mada nismo nešto posebno religiozni, kao uostalom i svi Šumadinci, uvek nam je smetalo što nismo imali crkvu. Crkva kod nas osim toga što ima sakralni značaj, ima i veliki svetovni značaj. Da, mi idemo da se pričestimo poštujući pri tome sve stroge pripreme koje taj obred podrazumeva, ali mi se uporedo pripremamo da lepo izgledamo, idemo da se pokažemo, da se sastanemo i vidimo – sve ovo je u stvari više običajno. Crkva se nalazila u Miokovcima na obali reke Čemernice i služila je za nekoliko sela – Miokovce, Prijevor, Gornju Gorevnicu, Milićevce, Trbušane. Možda je ovo bilo i bolje, jer je stvaralo priliku da se sretnemo sa većim brojem ljudi, pa tako ovaj čin dobija i veći značaj. Tu se dolazilo na velike vašare, za Božić, Uskrs, Gospoinu, i to se strogo poštovalo i dolazilo sa porodicom na ceo dan.

 

Ovčarsko-Kablarski manastiri (Srpska Sveta Gora) – ima ih jedanaest, pet sa desne strane obale Morave – Vavedenje, Vaznesenje, Preobraženje, Sretenje, Sveta Troica, šest na levoj obali – Jovanje, Uspenje, Nikolje, Blagoveštenje, Ilinje, Savinje, nisu daleko od našeg sela. Međutim mi prema njima imamo neki drugi odnos koji ja ne znam da definišem, mi tamo odlazimo kada su manastirske slave i vašari koji imaju neki poseban značaj. Manastire tretiramo kao neki viši stupanj religioznosti dok je crkva naša nekako bila bliža i narodskija. Pop je naš sugrađanin, dođe da sveti vodicu, seče Slavski Kolač, sa njim pričamo o svemu, nekako se intimiziramo, dok sa kaluđerima ne, nekako su nam dalji, mada su za vreme tih Slava kod njih vrlo bliski, ljubazni sa svetom i gostoljubivi, ali su ti vašari sa više religioznosti i pijeteta nego oni naši crkveni. Naši ljudi vole Boga, poštuju ga, ali mu se ne udvaraju, na neki način su sa njim na ti. Nije retko čuti seljaka kako mu se ljudski žali na sušu, poplave, grad, neku nepogodu, kao što baš na njegovu njivu, livadu, vinograd, voćnjak, prosto se sa njim raspravlja, ali to nikako ne znači da je nevernik, ne – on zna da to nije zaslužio pa mu se žali, ukazuje na nepravdu, na grešku, ljudski.

 

Mi u Prijevoru osnovnu školu smo dobili tek krajem dvadesetih godina, do tada je za nekoliko sela služila osnovna škola u Miokovcima, jedna stara dama na obali reke Čemernice u neposrednoj blizini već pomenute crkve. I škola i crkva su tako locirane da su podjednako pristupačne svim ovim selima kojima su služile, jer u tim vremenima nije bilo mogućnosti podizati više ovakvih objekata. Ja nisam išao u tu školu jer je tada već bila podignuta nova škola u našem Prijevoru pored puta, a na obali naše lepotice Kamenice. Tu je u to vreme bila Opština, Žandarmerija, železnička stanica, kafana, bakalnica, takoreći jedan mali seoski centar. To je za to vreme bila jedna velika impozantna građevina sa tri odeljenja i stanom za učitelje. U to vreme u novu školu su išli i učenici koji školu nisu završili u Miokovcima, oni su nam izgledali nekako čudni, strani. U učionicama su sedeli đaci po dva razreda obično prvi i četvrti i drugi i treći. Imali smo učitelja Pavla Jovanovića i lepu, ljubaznu, nežnu učiteljicu Milicu Škorić. Kažu da je bila učesnica na izboru za Mis Srbije, a možda je i bila Mis. Učitelj Jovanović je iz ugledne porodice Jovanović (vlasnici zanatske kasine na velikoj pijaci) vrlo strog, obrazovan i pravičan i voljen od svih građana sela. Imali su stanove u školi, pa su tako i živeli kao naši sugrađani, naročito učitelj i posećivali sve naše skupove, Slave, svadbe, mobe, komišanja zbog čega su ih svi voleli i cenili. Pamte se Svetosavske i Vidovdanske (ta dva velika školska Praznika) proslave, koje su oni organizovali veoma bogato po obimu, sadržaju i programu. Budući da je još uvek bilo sveža sećanje na preživelu golgotu Prvog Svetskog Rata, pa i Balkanskih takođe, koje su prošli skoro svi ljudi ovog kraja i u njima učestvovali, vodila se posebna pažnja o izboru i komponovanju programa ovih proslava. Poštujući ponos i oduševljenje stvaranja Jugoslavije u koju su i oni ugradili svoju ljubav, veru, snagu pa i živote bez zahteva za priznavanje tih zasluga. Svetosavske i Vidovdanske proslave bile su prilika da se tim stvaraocima nove države ukaže poštovanje i zahvalnost za ogromne žrtve koje su podneli. Tada su bez stida ti junaci pustili i po koju suzu, slušajući pažljivo pesme i recitacije o pobedama i junacima sa Cera, Kolubare, Mišara, Kumanova, Bregalnice, Kajmakčalana, Dobrog Polja, Čegra, Ljubića i ostalih bojišta koji nisu vremenski tako daleko, a da nije bilo njih, ne bi bilo ni ovih drugi kada su već morali da se dogode, a na žalost nisu bile ni poslednje iako su se svi nadali da jesu.

 

Pre otvaranja nove škole skoro niko iz sela nije otišao na više škole. Tek su naši učitelji počeli pripremati i slati na dalje školovanje najbolje učenike naše škole, uglavnom u gimnaziju. Verovatno, što je selo bilo relativno bogatije, a i ljudi malo gordi, nisu slali svoju decu u grad na neka zanatska zanimanja. Uz sve poštovanje tih zanimanja, retko je bilo zanatlija iz Prijevora, to se smatralo nekako neodgovarajućim. U gimnaziju su odlazili najbolji đaci iz domaćinskih kuća, ali ne obavezno iz najbogatijih, uglavnom po jedno dete iz kuće prvenstveno muško, jer su tada i ta zanimanja za koja je školovanje bilo predviđeno bila nekako muška, mada i ne samo zato. Školovalo se za lekare, inženjere, advokate, učitelje – dok su ostali ostajali u selu da rade na imanju. Kako se tada živelo u velikim porodicama – zadrugama – sa više braće, obično svaki brat šalje jedno dete u gimnaziju, naravno ako je dobar đak i dobar dečak, mada ovo dvoje ide obično zajedno. Bez obzira što su i druga deca dobri đaci, na školovanje se šalje samo jedno dete iz porodice, ostali ostaju da rade na imanju. Interesantno je da ostala deca nikad nisu bila ljubomorna na školarca, naprotiv, svi su ga voleli i sa njim su se najviše ponosili, štedeli ga od obaveza i težih radova kod kuće, pogotovu sestre. Naravno, školarac je to morao opravdati i zaslužiti dobrim uspehom i lepim ponašanjem. Naravno, osim porodicama, nama su se ponosili i cenili nas i naši sugrađani, uvek smo gledani i tretirani nekako drugačije od ostalih dečaka, što nas je radovalo, ali i vrlo obavezivalo. Tako sam i ja, pored mog starijeg brata od strica Alekse bio odabran za dalje školovanje. Kod odabira za dalje školovanje veliku ulogu je imala preporuka i savet učitelja. U gimnaziji je vladalo mišljenje da su deca sa sela po pravilu dobri đaci i dobri dečaci, to je dolazilo od toga što je selekcija bila vrlo stroga, a i strah što se dolazi iz seoskih škola i seoskih sredina. Mi smo se sa velikim respektom ophodili prema profesorima, naravno prema devojčicama i dečacima iz gradske sredine, ali bez kompleksa, jer smo i mi deca iz domaćinskih porodica. Moram priznati da smo vrlo lepo prihvatani i od profesora i od drugova.

 

R. Todorović

Radoš-Rođa Todorović

PRIJEVORSKA HRONIKA. Ovo je moj kraj, poznajem njegove ljude, sa njima sam živeo i upoznao ih. Ljudi ovog kraja, njihov stas, hod, karakter, bistrina uma, šarm, govor, nošnja, običaji, sve je tako posebno...

2 коментара

  • Nena Gligorijević

    14 May, 2017

    Odgovor

    Hvala vam za ovaj divan tekst o Prijevoru.

  • Odgovor

    Tako pitak jezik Rođe Todorovića, probudio je usnula sećanja na priče mog oca, potonjeg upravnika pošte u Skoplju i Čačku, koji je bio rođen u Prijevoru i pričao nam po neku dogodovštinu iz detinjstva. Hvala autoru i na iscrpnim geografskim prikazima.

Ostavite odgovor

Vaš email neće biti javan. Obavezna polja su obeležena *

Morate koristiti ove HTML oznake i komande: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Pristupnica

pristupnica

Dopunite rečnik čačanizama

pristupnica

Facebook stranica