U košarkaškom Čačku nema dileme. Pre Radmila, nije bilo ničega, pogotovo ne košarke, pogotovo ne u Čačku.  U „Mom rečniku čačanskih pojmova“, Radmilo Mišović je baš POJAM.

U ono „pretelevizijsko doba“ gledanje košarke „uživo“, u halama, se podrazumevalo. Nisam propuštao nijedno gostovanje „Borca“ u Hali sportova na Novom Beogradu. Često bih za vikend „šmugnuo“ do Čačka, samo da bih gledao velikog Radmila.

Gledao sam ga širom otvorenih očiju i pamtio svaki pokret.

A pređe centar, pogleda levo, desno, vidi, nema nikoga. Osim petorice protivničkih, četvorice svojih igrača i par hiljada zanemelih gledalaca.

Onda skok. Potpuno vertikalno. Ka krovu hale. Noge malo savijene u kolenima. Lopta visoko u rukama, iznad glave. Leva šaka „nateže“, desna „okida“ i ostaje da baletanski leluja, teledirigovano održavajući nanišanjeni pravac. Zatim leva šaka, zajedno sa telom, „silazi“ dole, desna ostaje gde je bila, dok lopta ne „zvekne“ posred mrežice.

I tako više desetina hiljada puta. Puta dva u poenima. „Trojki“ nije bilo ni na vidiku.

Saigračima se često činilo da bespotrebno trče u napad do protivničkog koša. Jedno vreme nisu ni prelazili centar. Igrali su „zuuce“ pod svojim košem ili, ako je baš dosadno, „darde“.

Probao je davno u „Partizanu“. Jedno nedelju dana. Ali nema tamo njegovih golubova, Morave, o poslastičarnici „Kod Ugrina“ sa korzoa, da ne pričamo.

Vrati se…

„Nije to za mene. Kićane, idi ti.“

…….I Kićan ode.

D. Milošević