Rat – 1. deo

Odmah posle kapitulacije naše vojske pojavile su se vesti o generalu Draži Mihajloviću i jugoslovenskoj vojsci u Otadžbini na Ravnoj Gori. Nešto docnije posle napada na Sovjetski Savez oglasili su se i komunisti pozivajući narod na ustanak.

 

U selo su pristigli naši sugrađani mladi oficiri Predrag Raković, Žarko Borišić, Žika Lazović naš rođak, takođe spremni da narod povedu na ustanak. Prvi je došao u selo kao četnik Miloš Jevtović sa crnom šubarom sa kalpakom, kićankom i velikom srebrnom kokardom. On je bio jedan od prvih koji se našao na Ravnoj Gori. Svi smo bili impresionirani kada nam je pričao o Ravnoj Gori i čika Draži. Tada se govorilo da će četnici i partizani zajedno da organizuju i pripreme narod za borbu protiv okupatora. Tih dana na jednoj livadi u Prijevoru okupilo se mnogo mladića iz Čačka i okolnih sela gde su formirane jedinice četnika i partizana. Govorili su organizatori ovog skupa naglašavajući da im je cilj zajednički i da je svejedno gde će se ko prijaviti. Međutim već tada se osećalo da je to samo priča jer smo počeli jedni drugima prigovarati zašto tamo a ne ovamo i obratno. Ja sam se prijavio u četničku jedinicu zajedno sa većinom mladića iz našeg sela, pored ostalog i zbog toga da ne bi ispalo da preferiram drugove iz gimnazije. U partizanskoj, osim nakih naših drugova iz gimnazije bilo je mnogo nepoznatih koji nisu bili iz našeg kraja, starijih i nekako sumnjičavih, suviše ozbiljnih i već naoružanih.

 

Odmah su organizovane neka vrsta vojnih formacija, počele su vežbe naravno sa drvenim puškama, govoreći da treba da budemo spremni i sačekamo pogodno vreme kada ćemo preduzimati akcije. Komunisti su imali neku drukčiju računicu i ideologiju o kojoj ne bih ovde pisao, pa su odmah ulazili u akcije, ne vodeći računa o posledicama do kojih je neizbežno dolazilo. Znam da narod nije rado prihvatao znajući dobro šta su posledice svega toga. Posle povlačenja partizana, nakon razilaska sa četnicima i poraza kod Kraljeva i Užica u našim krajevima su ostali samo četnici. Čulo se da ponegde ima neka grupa partizana koja nije uspela da se povuče sa glavninom, koja se skriva po šumama i nije ih bilo sve do 1944 godine.

 

Nemci i Bugari su povremeno pravili racije po selima u okolini Čačka i jurili četnike. Mi smo naravno bežali u šume i udaljena sela gde oni nisu dolazili. Ponekad do Pranjana. Prilikom jedne takve racije i mene su uhvatili u kući mog druga Vojka Petrovića „Popića“ . Kod njega su na našu žalost našli revolver, strpali nas u kamion u kome je bilo još ljudi i poveli nas sa sobom. Prolazeći pored naše kuće, mama Mira se skamenila kada je videla i mene u tom kamionu. Odveli su nas u opštinsku zgradu, ispitivali nas i onda su Vojka zatvorili, a mene pošto sam znao nešto nemački sa još nekolicinom odredili da teramo stoku koju su zaplenili u selu. Idući pored šume našeg čuvenog „Zarinog Gaja“ ja sam iskoristio priliku i uz viku i poneki rafal pobegao u šumu. Pošto nisam bio nešto značajan nisu me mnogo ni jurili.

 

Vojka, kod kog su našli revolver, su takoreći isprebijali, odveli na Banjicu a odatle u zarobljeništvo. Posle završetka rata on se nije vratio u zemlju već je otišao u Ameriku. Nisam ga nikad više video a nedavno je umro u Čikagu ne videći nikada svoju zemlju i Prijevor koga je i on mnogo voleo.

 

Nas su četnici obučavali. Imali smo svoju omladinsku organizaciju „JURO“ (jugoslovenska ravnogorska omladina) za mladiće i „ŽROS“ (ženska ravnogorska omladina saniteta) za devojčice. Ponekada su nas pozivali na duže boravke i vežbe u većem broju iz Čačka i okolnih sela. Ovo je zapravo bio najorganizovaniji sektor ravnogorskog pokreta.

 

Istina je da su jedno vreme četnici imali neki prećutni sporazum sa Nemcima o nenapadanju, pa su neki četnici silazili u gradove a i Nemci nesmetano izlazili van gradova. Naravno znalo se i osećalo da je ovo vrlo krto pa su jedni i drugi sa sumnjom i oprezom ovo prihvatili.

 

Za vreme okupacije škole su radile, mi smo završavali razrede i nismo imali nekih većih problema osim povremenih racija. U selima se život odvijao skoro normalno, slave, svadbe, mobe, vašari, poljski radovi, prodaja proizvoda u Čačku bez posebnih smetnji. Naravno, morali smo predavati ono što nam je bilo razrezano kao obaveza, ponekad u znatno manjim količinama, što nam je često tolerisano. Ne sećam se ko je to sakupljao i ko je određivao količine.

 

Posle povlačenja partizana neki koji nisu uspeli da se povuku su pohapšeni, neki odvedeni u logore, neki streljani a neki su se vratili kućama. Počeli smo da se privikavamo i prihvatamo nove uslove čekajući bolje dane koji su vrlo sporo i bez većih izgleda dolazili. Moram da priznam da sam imao simpatije za neke ideje iz tog komunističkog programa. Moj brat od strica Aleksa je bio vrlo angažovan i visoko plasiran u tom pokretu i dosta je svojim autoritetom uticao na mene. Osim toga moji drugari Radoica Andrić, Kezo Milovanović, Boža Tomić bili su oduševljeni tim idejama pa su učinili da i meni postanu bliske. Sa druge strane moj otac Janko, bivši komita, Pećančev saborac, radikal i monarhista, ujak Dobriša ravnogorac, moji drugovi Savo Šibalić, Lazo Vasiljević, Miloš i Pajko Jevtovići, Radivoje Raković, kumovi Dobrivoje i Dragan Robajac bili su mi bliski. Svi smo voleli dinastiju, kralja, čika Dražu, četničke komandante, neke od njih naše sugrađane, lepe patriotske pesme…..Sve mi je ovo bilo nekako bliže i naškije.

 

Znali smo mi za devijacije i zastranjivanje pojedinaca i grupa, naravno to nismo odobravali, verujući da će oni otići na marginu događaja koji dolaze. Znali smo za crne trojke, mnoge od njih su vodili naši drugari. Jednu od njih je vodio Radivoje brat komandanta Predraga Rakovića, mladić naših godina, vrlo hrabar. On je likvidirao visoke nemačke oficire, agente, petokolonaše, ljotićevce. Neke od tih akcija sam i video.

 

Jednog dana idući u školu, na mostu nas je zaustavio jedan četnik inače poznanik rekavši da se vratimo jer će danas biti gužve u gradu. Pošli smo prema rampi u LJubiću i usput vidimo folksdojčera koga smo takođe poznavali jer je on već duže vremena radio neke popravke na mostu sa velikom grupom zatvorenika. Vidimo da za njim idu momci koje smo takođe poznavali i odmah smo shvatili da je on u pitanju. Trojkaši su ga uhvatili i ma sred ulice likvidirali. Tom prilikom Nemci su ranili jednog od momaka koga su drugari izvukli. Bio sam takođe u vozu vraćajući se iz škole kada je Radivoje likvidirao jednog nemačkog oficira u Trbušanima i sa drugarima iskočio iz voza. Jednog dana izlazeći iz voza na stanici u Prijevoru, vidimo Radivoja kako pregovara sa nemačkim oficirom da mu ovaj preda novac koji je vožen za Užice na neku doradu. Kao u klisuri čekaju da voz dignu u vazduh ako mu ne predaju novac, a on će da ih provede do Ovčar  Banje kada mu predaju novac. Uzeo je novac i odmah posle stanice iskočio je iz voza. Video sam taj novac. To su  bili veliki tabaci neisečenih novčanica koje je on odneo u četničku komandu. Povremeno su i nas proveravali tražeći da sa oružjem pređemo preko mosta koji su čuvale nemačke i bugarske straže. Kažem nas, misleći na sebe i mog druga Pajka. I sam sam učestvovao u nekim akcijama. Jedno veče su tri SS-ovca motorom sa prikolicom stali ispred kafane „Proleće“ i ušli da popiju kafu. Duško Radović (onaj koji je posle oslobođenja pobegao iz sudnice i bio ubijen u bekstvu prema parku) i ja smo se tu slučajno našli, odguramo taj njihov tricikl i skrijemo u onaj prolaz (tunel) od velike pijace kod zanatske kasine. Zatim se vratimo da vidimo kao će SS-ovci reagovati. Motor smo docnije uterali u dvorište jedne naše drugarice koja je tu blizu stanovala. Sutradan nađemo vozača koji ga je prebacio u LJubić a nas nekoliko smo sedeli da bi zaklonili one SS oznake kojim je motor bio izlepljen. Naravno preko mosta smo projurili da stražaru Bugarinu nije stiglo da padne na pamet da nas zaustavi. Zaista te bugarske stražare na mostu smo totalno ignorisali. Posle nekoliko dana kada je nestalo benzina, jednog petka smo sa volovskim kolima stali pored jednog nemačkog kamiona i iz njega prebacili u naša kola bure sa benzinom i otišli.

 

Intresantna je akcija kada smo Radivoje i ja ušli u berbersku radnju prekoputa Šljivića knjižare i nemačkom oficiru uzeli revolver koji je on bio okačio o čiviluk dok se brijao i zapretili mu da slučajno ne reaguje. On ni reči nije rekao a mi smo mirno izašli.

Znali su oni za ovakve i slične akcije protiv kojih nisu preduzimali neke oštrije  represije. (Nastaviće se)

 

R. Todorović

Radoš-Rođa Todorović

PRIJEVORSKA HRONIKA. Ovo je moj kraj, poznajem njegove ljude, sa njima sam živeo i upoznao ih. Ljudi ovog kraja, njihov stas, hod, karakter, bistrina uma, šarm, govor, nošnja, običaji, sve je tako posebno...

Ostavite odgovor

Vaš email neće biti javan. Obavezna polja su obeležena *

Morate koristiti ove HTML oznake i komande: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Pristupnica

pristupnica

Dopunite rečnik čačanizama

pristupnica

Facebook stranica