Radomir Mihajlović, sa, tipično čačanski, nasleđenim očevim nadimkom. Točak. Gitarski pojam. Nje-govo sviranje, više je od muzike. Deset prstiju. Kao deset različitih ljudi. Viši, niži, deblji, tanji. Svaki na svoju stranu, ostale ne ferma, neće ni da čuje za njih. Kao da se svađaju.

Bitka. Bojno polje. Uvijaju se žice. Malo ih je, siro-tih, šest. Pucaju, cvile, kovrče se. Gitara „Aria Dia-mond“, sa odsečenim gornjim rogom, hoće da svisne. Nad svima njima kao gromobran, povijeno telo i gla-va, oči u groznici, mokro čelo. Iz prividnog haosa izlazi ipak očaravajuće sazvučje. Imate i slike.

Možete „Ući u harem“, bojiti „Vizantijsko plavo“.

Sa „Crnom damom“ zaigrati „Oro“ uz „Šumadijski bluz“. Uz njegovo „Zajdi, zajdi“, kao da jedrite iznad Balkana. Preko Točka osećate bliskost sa muzičkim legendama sveta.

Kao da su vam braća Džimi Hendriks, Erik Klepton,

„Led Zeppelin“ i „Cream“.

Kao da je u  vrbacima Morave nastao bluz.

Iza njega rok, negde oko Atenice.

Neki smatraju da je možda i Karlos Santana rodom iz Pakovraća.  Viđali su ga, kažu, na vašarima.

Svaki put su sa Točkom i njegovi muzički rođaci, Dragoljub Jaraković Jarak i Aco Gušter iz „Belih višanja“.  Dečaci s Morave. Drži se zajedno, svo to bratstvo. Prisutno ili opravdano odsutno.

D. Milošević