Veliko moravsko oko

Jednom u MAŠTI, Čačani su rekonstruisali svoj Glavni gradski trg. Nazvali su ga Trg sećanja.

 

Rešili su da tu geometrijski neuhvatljivu,  veliku  površinu trga nekako zauzdaju. Stilski neujednačenim zgradama okolo, takođe,  bio je potreban oblikovni ujedinitelj. I u materijalu i u formi. Izbor pade na staru dobru vodu i kružne, meke oblike. U središte trga su postavili elipsastu fontanu.  „Veliko moravsko oko“. Baš tu, oko je videlo i zapamtilo mnogo. Svo se čačansko nebo ogleda u njemu. U „zenici oka“ čelična skulptura zaprežnih kola, na površini vode, kao da lebdi.

 

Jeste, bio je tu nekad stočni pijac. Trgovanje, razmena dobara i informacija, po koji politički govor.

Velika mirna površina vode preliva se na krajevima, taman do drvenih gredica, radijalno postavljenih, na kojima može da se sedi. Od fontane ka okolnim zgradama trg je popločan kamenim pločama raznih vrsta i opekom različitih dimenzija. Prate osnovni oblik fontane i smenjuju se naizmenično. Kao talasi koje napravi kamen bačen u vodu.

 

Krajnja, najveća elipsa prišla je skoro sasvim do zidova Doma kulture, „Proleća“, „Pariza“, kao i do Korzoa.  Po njoj je zasađeno listopadno drveće. Ta zamišljena linija počinje i završava se od i kod čuvenog fikusa unutar Doma kulture. On, zarobljen, unutra. Svi ostali, napolju. Slobodni.

 

Elipsasta kolonada drveća je ustvari straža manjoj, unutrašnjoj elipsi, odmah uz nju. Po njoj su poređani „krajputaši“ XXI veka. U visini čoveka. Crno-bele bilbord-kreacije, izrezane kao siluete. U dnu i kraći tekst… Ko je zaboravio da se podseti.

 

Na njima, svak na po jednom, silna sila čačanskih pisaca, slikara, vojnika, arhitekata, sportista, glumaca, političara i narodnih tribuna. Muzej na otvorenom.  Uveče se iznad svakog pali njegovo svetlo. Znak da je „kod kuće“ i da „prima goste“. Fino društvo. Mnogi su se, naravno, tek ovde upoznali. Na ovom Trgu sve su komunikacije moguće. Dovoljno je samo malo mašte i gradačkih sećanja. Svečačanski sabirni centar počinje. Obično dva meseca posle Dragačevskog sabora.

 

„Her Kneže, hoćete li vi prvi, ipak ste najstariji?“ otvori skup Ferdinand Kren, kad se stiša žamor.

Stracimir Nemanjić ga pogleda sa zahvalnošću i blago se nagnu.

„Ma, bih ja, ali ništa i nikoga još uvek ne prepoznajem, osim crkve. I to jedva!… Kako je Morava onako daleko?!“

„To je zaista Vaša crkva, kupolu su samo malo promenili. I ja sam se brinuo o njoj.“ umiri ga Kren.

„Nego, bolje da ovaj pesnik Branko počne, vidim da je najradosniji što smo se okupili.“

„Gospo’n’ Branko, šta kažete na ove nove krajputaše?“

„Odlična stvar! Al’ pošto nisu kraj puta, nego na trgu, valja im smisliti neko novo ime. Hmm…Pošto podsećaju na mnoge ljude, možda da ih nazovemo „sećajnici“!?“… zamagli se pesničko oko.

„Može, može!“ pridruži se arhitekta Mitrović. „Mogli su baš i od betona da budu. Dugovečnije da bude.“

„Jes’ vala Mihajlo, u pravu si.“ ote se Tanasku Rajiću. „A zlu ne trebalo i neki grudobran bi mogao od njih da se napravi. Ili makar jedna barikadica! Pa onda lepo, dum-tras“.

Tikalo ga uze pod ruku, dovede do Stracimira Nemanjića i majora Gavrilovića i napravi od njih model za poziranje sa Knezom u sredini. Major se ustobočio i cepti od sreće.

 

„Hoću da napravim seriju sa Nemanjićima i flamanskim srpskim srednjim vekom… Uh, kakvi su ovi detalji na Županovom plaštu!?… Puriša, usnimider ih, tom tvojom „Lajkom“, pa mi pošalji.“

„Snimiću, mada je nešto svetlo slabo. Valjda se zato prošli put neki nisu videli na slici!? Dobro se sećam, Kićan zagrlio Tanaska i Stepu. Posle na slici samo on. Dig’o obe ruke, k’o „stav u odbrani“, k’o da leti, a ove dvojice nigde.“

 

„Filmska traka je danas tako slaba, da se i ne vidi!“ setno će Nadežda Petrović, slikarski nišaneći jednim okom preko izokrenute olovke Dragoslava Andrića i Ratka Mitrovića, koji su igrali podni šah. „Kibicuju“ i prinose figure Dragiša Mišović, Mrgud, Koraks, Miroslav Ilić i Dobrivoje Topalović.

 

„Opet me razbi ovaj cvikeraš. A imao sam topa viška!

O pešadiji da ne pričam! I još me sve vreme „podbada“ u stihovima… A iz Glavnog štaba ni reč! Nego Dragiša, eno ti ga onaj tvoj prezimenjak, Radmilo. Raspitivao si se nešto za njega.“

„Ej, rođače, stani. Kako si? Jel’ ti se dopada ovo što su napravili?“

„Lep trg. Nema šta! Ali nema koševa. Mnogo je daleko od Hale.“ zabrinuto će Mišović Miši Radivojeviću, režiseru.

„Za tebe to nema veze, šutiraj odavde!“ nasmeja se Kićan.

„Ne, ne! Prvo tajm-aut!“ ulete odjednom Željko Obradović, izlazeći iz Doma kulture.

Malo dalje, čačanski prota Mihailo Radović, čvrsto je držao u krilu svog unuka Duška Radovića, „sa vrha Beograđanke pesnika“. Gicao se Dule, pokušavajući da se otrgne.

“Pusti me deda mator sam,  imam sede u kosi, nema smisla u krilu da ti sedim!“

“Ćuti, bre, dete! Unuk je unuk!“

 

Skroz na kraju, ka „Takovu“, Jarak, Točak i Bora Čorba uvežbavali su nešto sa Bakočevićkom i braćom Teofilović.

 

Vojvoda Stepa i Drago Čuma su ih netremice gledali, naslonjeni na fasadu „Abraševića“.

wp67a668a7

D. Milošević

Duško Milošević

TRG SEĆANJA. Serija najčačanskijih tekstova iz knjige “Moj Rečnik čačanskih pojmova”

Ostavite odgovor

Vaš email neće biti javan. Obavezna polja su obeležena *

Morate koristiti ove HTML oznake i komande: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Pristupnica

pristupnica

Dopunite rečnik čačanizama

pristupnica

Facebook stranica