II DEO – ZABORAVLJENI DANI I GODINE Radoja M. Jankovića

Nastavak priče o Čačaninu koji je pomirio Pupina i Teslu

Tekst koji sledi zapravo je deo iz knjige ″DANI I GODINE″ Radoja Jankovića, u kome se govori o njegovom prijateljstvu sa Mihajlom Pupinom i poznanstvu sa Nikolom Teslom, kao i radu na mirenju dvojice naših velikih naučnika u Americi. Deo priloga su i osobna sećanja Vidosave Janković.

″Kada sam 1926.godine pošao u Čikago”, beleži Radoje Janković, “još u Beogradu čuo sam od pojedinaca o g. Pupinu da je imućan, da voli da ga slušaju, da se obogatio na račun Srbije… na trgovini za Srbiju i srpsku vojsku. Kasnije, u Americi, video sam da je sve to o njegovom bogatstvu preterano, a ostalo netačno… G. Dajnli Prins, tadašnji američki poslanik u Beogradu”, produžava Janković, “kada sam otišao da ga posetim pred moj put u Ameriku, rekao mi je da pozdravim Pupina, to je njegov dobar prijatelj. Pomenuvši mu g. Teslu, Prins je rekao da Tesla nije ništa i da je g. Pupin bogat čovek. Ta izjava bila je odveć amerikansko gledište jer glas o Tesli svrstavao ga je u Americi među naučne apostole.“

Da baci štogod u narodni tas…

„Pošto sam se nastanio u Čikagu, često sam opštio sa g. Pupinom pismima i ličnim sastancima. Pisao sam mu povodom raznih iseljeničkih pitanja… G. Pupin je došao na moj poziv da uzme učešća na čikaškom eparhijskom saboru koji sam sazvao da bismo pomogli eparhijskom imanju u Libertivilu, koje je bilo jako zaduženo, da bismo nastavili zidanje tamošnje crkve i da bismo doneli crkveno-školski ustav za Sjedinjene države i Kanadu. Na tom poslu, Pupin mi je mnogo pomogao rečju i novcem.

Uz druge oblike njegove pomoći, Pupin je ustanovio Fond za prosvetu iseljeničkih Srba… a iz novčanih ostataka Fonda, Pupin je darivao manastir u Libertivilu sve do 1934. godine, da bi se podmirili manastirski dugovi”.

Janković naglašava da je rado prihvatao saradnju sa Pupinom jer se naučnik pred iseljenicima pojavljivao lično, pisao članke o narodnoj stvari i davao novac. Janković dalje kaže: “Mene je kao generalnog konzula interesovao onaj koji baci štogod u narodni tas. G.Tesla to nije činio, bar ne javno.” Kasnije je generalnom konzulu bilo jasno da Tesla nije raspolagao izdašnim sredstvima pa se založio da jugoslovenska vlada da Tesli novčanu pomoć u vidu svojevrsne penzije u iznosu od 125 dolara mesečno, i to preko našeg konzulata u Njujorku.

O daljim susretima sa Pupinom, Janković je zabeležio: “Negde tokom 1928. godine došao je g. Pupin u Čikago da primi medalju i priznanje od Društva američkih inženjera. Tom prilikom su ga pozvali čikaški bankari i industrijalci da održi predavanje sa temom: Fizičke nauke u Americi. U svom predavanju Pupin nije govorio o fizici već uglavnom o Srbiji, o njenom seljaku i njenim idealima. Govorio je napamet čitav sahat. Pupinovi govori na engleskom su privlačni, humani, pitomi, a on je govorio tečno, držeći uza se pažnju publike. Za vreme predavanja, gospoda bankari u frakovima, svečani kao što su uvek američki bogataši, slušali su ga ne terpćući. Vladala je mrtva tišina za sve vreme. A po završetku besede, svi prisutni prilazili su g. Pupinu da mu stisnu ruku. Ček koji je Pupinu dat za putne troškove i predavanje, on je predao meni za manastir u Libertivilu.”

pupinitesla

Nobelova nagrada, nemački dvor, Karnegijeva nagrada…

Iz Jankovićevih beležaka saznajemo i da je Pupin vodio živu prepisku sa pojedinim Srbima iz domovine. Pisali su mu ljudi svih profesija i sa mnogo strana, mahom tražeći novac. Seljaci, sveštenici, književnici – svi su mu se obraćali misleći da su njegova sredstva neiscrpna. Pomagao je izdavanje pojedinih knjiga, publikacija i rad na pronalascima. Voleo je publicitet i radovao se kad bi u beogradskim novinama izašao kakav članak o njemu. “G.Pupin je uopšte”, zaključuje Janković, “slavoljubiv čovek. Mogli ste od njega laskavom reči dosta dobiti. Neko mi je među američkim profesorima jednom naglasio da bi g. Pupin želeo da dobije Nobelovu nagradu. To se nije dogodilo”, nastavlja Jankovića pa piše: “Tesla mi je rekao da mu je nuđena prva Nobelova nagrada, tek pošto je ustanovljena, ali da ju je odbio. G. Tesla mi je takođe rekao da je dobio tri poziva (prvi 1905. godine) od nemačkog cara i carice da dođe na dvor u Berlin, ali da je odbio. Rekao mi je isto tako da mu je nuđena, pre mnogo godina, nagrada Karnegijevog instituta od 65.000 dolara, koju je takođe odbio. Ne znam da li je doslovce tačno što g. Tesla veli, ali znam pouzdano da bi g. Pupin smatrao najvećom čašću ono što je g. Tesla odbijao.”

Autor beležaka žali što, uprkos veoma prijateljskog i čak drugarskog odnosa sa Pupinom, ovaj ga nije pomogao kada je od njega tražio da ga podupre da u velikim njujorškim novinama izađe njegov članak potreban našoj propagandi. “G.Pupin se kolebao da to učini. To je išlo dotle dok mu jednom nisam podviknuo da je sebičan i da od njega nisam video hasne u pogledu kada se ticalo državnog posla. Iako su, na primer, napadi koje je g. Luj Adamič, Slovenac, 1933. i 1934. godine naneo pokojnom kralju Aleksandru i državi svojom knjigom “Povratak domoroca” (The Native s Return) teško delovali na Pupina, nisam mogao da ga krenem da napiše nekoliko redaka protiv Adamiča. Na mnoga navaljivanja i pošto sam mu dao sav materijal, Pupin je obećao da će napisati članak za objavljivanje u poznatoj publikaciji “The Yale review” (Zbornik Univerziteta Jel). No, do danas članak nije izašao. Ja sam, istovremeno, telefonom govorio o Adamičevom uvredljivom stavu prema Jugoslaviji sa g. Teslom koji je obećao da će i on nešto napisati, ali to nije učinio. Izgleda da su se obojica bojala da diraju u neskrupuloznog Adamiča. Ali, kada je kralj Aleksandar poginuo i kada je istog dana Adamič napao mrtvog kralja u njujorškim listovima, g. Pupin i g. Tesla su napisali po jedan člančić o pokojnom kralju pomenuvši Adamičevu neskrupuloznost.”

Konektikat kao Idvor

“Godine 1930. Pupinu je dodeljen Orden Sv. Save I stepena. On je sa osobitom radošću primio taj visoki znak priznanja mada mi je rekao: “Misle oni dole (u Beogradu) da ja hajem za njinim počastima”. To je rekao, ali nije tako mislio.

G.Pupin mi je sa naročitom revnošću pričao kako ga je 1919. godine pokojni Pašić pozvao u Pariz da pomogne oko sklapanja mira. Pupin je to učinio. Bivši američki predsednik Vilson ga je u isto vreme pozvao i konsultovao po pitanju naših granica prema Italiji i Austriji, te se o tome kasnije i zalagao u našu korist.”

Prijateljstvo i saradnja sa Mihailom Pupinom trajale su sve do njegove smrti 1935. godine. Do tog vremena generalni konzul Janković i njegova porodica često su se viđali sa Pupinom bilo kod njega u njujorškom stanu, bilo na seoskom imanju u državi Konektikat, ili u našem stanu gde su Jankovićevi pozivali i Pupinovu ćerku Varvaru (Vavu) i njenog muža Grahama Smita.

„Pupin nas je pozivao preko leta, o američkom Božiću i prazniku Dana zahvalnosti, u svoj dom u gradiću Norfolku, u Konektikatu. O pravoslavnom Božiću najčešće su Pupinovi dolazili k nama. Kao devojčica bila sam i ja gost uz roditelje na imanju u Norfolku. Moja najupečatljivija sećanja na starog naučnika vezana su za taj njegov dom i ambijent u kojem se nalazio. U kasno leto i sve do pozne jeseni, listopadne šume u Konektikatu, kao i u ostalom delu Nove Engleske, prirodni su i pravi praznik boja, počev od plamenih grimiznih boja do zagasito zelenih i žarko crvenih i žutih u vreme tzv. babinog leta (Indian summer). Sa prozora Pupinove jednospartnice pogled na ovaj vatromet boja bio je nezaboravan. Pupinova kuća sazidana duž samog seoskog druma, imala je veliki vrt kojim je tekao mali prirodni potok, štale i naokolo stara visoka stabla. Tu su vladali potpuni mir i tišina, daleko od susednih imanja. Kada smo upitali Pupina: zašto je svoju kuću sagradio neposredno iza ulazne kapije i takoreći uz seoski drum, odgovorio je: “Pa, tako je u mom rodnom Idvoru – tamo su sve kuće ušorene.”

Prva približavanja dva naučnika

„Nasuprot društvenom Pupinu koji je za stanovanje izabrao seosku idilu, povučeni u sebe Tesla proveo je ceo vek na najvišem spratu zdanja u najbučnijem srcu Manhatna, odakle je iz orlovske perspektive mogao da posmatra njujoršku vrevu na asfaltu.

U Pupinovoj trpezariji nalazio se veliki kamin iznad kojeg je bio dugi mermerni friz na kome je u reljefu prikazan srpski guslar a oko njega staro i mlado što ga pomno sluša. Koliko se sećam, to je bio Meštrovićev rad koji je Pupin naručio po svojoj zamisli. Ostali su mi u pamćenju svečani ručkovi za Pupinovim stolom kada je on gotovo ritualno uzimao veliki nož sa srebrnom drškom i sekao kriške pečenice, ćurke ili velike šunke da bi poslužio goste. Pri tome bi dizao čašu i izgovarao zdravice u našem narodnom duhu.“

Iz Jankovićevih beležaka se vidi da su njegovi dodiri sa Nikolom Teslom bili retki. Ovo je naročito važilo u prvih nekoliko godina njegovog konzulovanja u Čikagu. Prelaskom u Njujork, ti su se kontakti umnožili a prijateljstvo sa Teslom produbilo. Generalni konzul je u nekoliko mahova posredovao između Tesle i Pupina koji su bili niz godina u opreci. Tesla se uglavnom osećao povređenim ali mu to nije smetalo da se interesuje za Pupina makar i preko posrednika. A Pupin je u više navrata pokušavao da premosti njihovo uzajamno otuđenje. Tako je, preko Jankovića kao posrednika, Tesla bio upoznat sa Pupinovim narušenim zdravljem, što se vidi iz pisma generalnom konzulu od 12. januara 1935. Tesla piše: “… Što se tiče posete gospodinu Pupinu koju ste mi predložili u pismu… jedini razlog bila bi moja želja da mu pomognem. Kako sam već kazao, on je otrovan mokrom kiselinom, tako da mu je čitavo telo kao pršut i usled toga dobio je ulcer u stomaku koji, ako ga zanemari, može postati najgora vrsta raka jer je površina ulcera velika. Ja sam osvedočen da, ako ima voljne sile, on bi se mogao podobro izlečiti. Nu, bojim se da nema dosta voljne sile radi velike spoljne prekomernosti, a kažu mi da uvek jede i pije kao da je zdrav i, dakako, ide od gorega do gorega….”

U pismu od 28. decembra 1934, opet u vezi sa Jankovićevim predlogom da poseti Pupina, Tesla piše: “Više sam puta mislio da posetim gospodina Pupina jer sam osvedočen da bih mu mogao pomoći. Po svoj prilici on se otrovao sa mokrom kiselinom. Edison je isto tako postradao. Njegovi doktori nisu znali kako da ga leče i on je umro od gladi. Činio sam sve što je bilo moguće da mu se život produži, ali doktori nisu hteli da me slušaju…”

Napisano “u preši”

Sa druge strane, Pupina bi interesovale Tesline finansijske nevolje. Dva čeka iz Jankovićeve ostavštine svedoče o tome da je on, generalni konzul pozajmljivao izvesne svote Tesli kada mu je bilo potrebno a ovaj je to sa zahvalnošću prihvatao. Tesla, međutim, nikako nije prihvatao novčanu pomoć koju mu je Pupin mogao pružiti preko svojih brojnih uticajnih veza u poslovnom svetu Amerike. Teslino pismo od 26. decembra 1934. upućeno Jankoviću, glasi: “Molim vas, javite odmah (dvostruko podvučeno) gospodinu Pupinu prije nego što se veliko zlo dogodi (i ovo je podvučeno) da ja neću ni da čujem o njegovom predlogu ako premda mu zahvaljujem. Takvo što ja bi smatrao kao najveću uvredu kad bi primio pomoć od ovih kompanija. Sav svet bi mislio da je moj rad okončat i svi moji veliki projekti bili bi propali. Bio bi ubijen kao iz puške. Meni ne treba pomoć nego teškoće. Čim teže tim bolje. Ja najbolje radim u borbi. Kad god hoću mogao bi prodati svoje pronalaske ovim kompanijama i oni bi mi rado platili veliku svotu i garantirali dobar godišnji dohodak. Nu, ja nisam takova luda. Moji pronalasci će kontrolirati ove kompanije i, ako mi ne plate što zaištem, mogao bi ih uništiti. Samo malo pričekajte pa ćete videti da sam situaciju dobro shvatio. Zahvaljujem…” (u donjem levom uglu pisma stoji povučeno “u preši”)

Tesla je smatrao da svoj pronalazački rad ne sme da podjarmi novčanim obzirima. Pored slave, mogao je imati i velike prihode, ali je za njega novac bio zanemarljiva činjenica.

“Otac modernog elektriciteta”

Kratko vreme posle ovog pisma njujorški listovi su doneli izjavu povodom 80. godišnjice rođenja “oca modernog elektriciteta” Nikole Tesle, kako ga izveštači nazivaju. U toj izjavi, Tesla obelodanjuje veoma uopštenu pojedinost svojih planova za budućnost te kaže da je stvorio nov sistem, tj. “telegeodinamiku” kojom će moći da upravlja celokupnim telekomunikacionim sistemom, do najdubljih Zemljinih dubina, ali radi mirnodopskih potreba… Očito je da je celog života Tesla ostao sin svoje krševite Like i njene elementarne dinarske snage. Bio je oličenje skromnosti. Ali, iza te odluke krila se neograničena hrabrost i poverenje u vlastiti pronalazački duh. Teslin lik kao domaćina u skromnom stanu ostao je u pamćenju Natalije Janković. Pričala je svojim prijateljima i ukućanima da je, prilikom večeri u Teslinom apartmanu, na koje je povremeno pozivana sa svojim suprugom, Tesla najljubaznije i napredusretljivije opštio sa svojim gostima. Naročito je prema damama bio “veliki kavaljer”. Imao je običaj da na trpezu iznese bocu crnog vina, koju uopšte nije otvarao niti pio iz nje. Jankovićka se sećala Teslinog saveta da meso ne treba jesti već ga samo dobro iscediite pa taj sok, odnosno supu njegovu konzumirati a meso odstraniti.

Uz slatko od pomorandžine kore

Početkom marta 1935. Jankovićku je hitno pozvala Pupinova ćerka Vava rekavši joj da potraži Teslu i da ga, uprkos svemu iz prošlosti u njihovim odnosima, zamoli da bez odlaganja dođe do bolnice u kojoj je ležao Pupin jer, po njenim rečima, “papa ne želi da umre pre nego što se vidi sa gospodinom Teslom.” Zamolila je moju majku da to učini jer je znala da je generalni konzul otišao u Beograd na referisanje.

„Moja majke je odmah javila službeniku konzulata Tošiću da najavi njenu posetu Tesli i potom dođe po nju taksijem. Tesla ju je primio u svom apartmanu u hotelu “Njujorker”. Prenevši mu Pupinovu želju, strplijivo je čekala njegovu odluku dok je on šetao po odaji sa rukama ukrštenim na leđima. Bio je ozbiljnog izraza lica i pognute glave. Kako su minuti odmicali, Jankovićka je izgovorila:” Znam da vi, gospodine Tesla nećete odbiti molbu jedne dame!” Tesla je klimnuo glavom i rekao: “Hajdemo”.

Žurno su ušli u taksi koji je čekao pred hotelom. Tokom vožnje, moja majka je došla na ideju da zamoli Teslu da pričeka u kolima dok ona svrati u naš stan da nešto uzme. Iz stana je ponela torbu sa priborom za slatko i teglicu sa slatkim od pomorandžine kore. Kada su stigli do bolnice, ispred bolesnikove sobe čekali su Vava, Pupinov sekretar Kajganić, dežurne sestre i još neko sa odeljenja. Moja majke je na malom poslužavniku iznela slatko, potražila vodu od bolničarke i unela posluženje u Pupinovu sobu. Tesla je ušao za njom. Oslovila je Pupina rečima: “Evo, profesore, donela sam vam slatko koje volite a tu je i gospodin Tesla da vas poseti.”

Dok je služila Pupina, primetila je suze na njegovim obrazima. Tesline oči su takođe zasuzile. Posle tog tradicionalnog posluženja kao uvoda u ovaj susret pomirenja, moja majka je izašla iz sobe ostavivši Pupina i Teslu same. Ostala su tako njih dvojica otprilike pola sata. Šta su jedan drugom rekli, ostaće zauvek tajna. Pupin je ubrzo posle tog susreta preminuo″.

Administrator

Ostavite odgovor

Vaš email neće biti javan. Obavezna polja su obeležena *

Morate koristiti ove HTML oznake i komande: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Pristupnica

pristupnica

Dopunite rečnik čačanizama

pristupnica

Facebook stranica