I DEO – ZABORAVLJENI DANI I GODINE Radoja M. Jankovića

Priča o čoveku koji je davne 1934. godine tražio i dobio prijem u Udruženje Čačana u Beogradu.

Jedan vek posle Prvog svetskog rata trenutak je da zastanemo i osvrnemo se unazad. Da pogledamo u knjige starostavne, požutele novine i pohabane čitulje, da posetimo groblja i zagledamo se u kamene belege. Da se pitamo, i zapamtimo, ko su bili naši pradedovi, kako su branili slobodu i otadžbinu, kako su im tekli zemaljski dani. I da ih ne merimo po opancima, suknenom odelu, zastrugu sira s komadom proje i strukom luka, nego po idejama, junaštvu i čojstvu. Možda tada dešifrujemo glasove iz davnina i razaznamo poruku, naučimo pesan da su pre nas postojali neki drugi, možda bolji ljudi, i koliko se mi njih sećamo i poštujemo , tako će nas poštovati oni koji dođu za sto godina.

Radoje Janković (1879-1943) je bio vršnjak pesnika Vladislava Petkovića Disa i majora Dragutina Gavrilovića, legendarnog branitelja Beograda, poverljiv oficir koji nosi ordenje ruskom caru Nikolaju Romanovu, generalni konzul u Čikagu i Njujorku, koji je drugovao sa Mihajlom Pupinom, dopisivao se s Nikolom Teslom, potpisivao karakteristiku Rastku Petroviću i Crnjanskom, s Andrićem i Meštrovićem razmenjivao pisma, bio prijatelj sa kraljem Aleksandrom, dok je drugog Aleksandra, Obrenovića, smakao sa vlasti, sarađivao sa Milanom Stojadinovićem, američkim predsednikom Ruzveltom i albanskim kraljem Zogom.

2

Životopis kao na filmu

Radoje Janković svršio je Nižu vojnu akademiju 1900. godine u Beogradu a od 1906. do 1908. Višu intendantsku školu u Parizu. Učestvovao je u Majskom prevratu 1903. godine kada su svrgnuti poslednji Obrenovići i postao član Udruženja „Ujedinjenje ili smrt”.

Kasnije će, kao učesnik, pisati o bitkama na Ceru i Kolubari, godinu 1915. proveo je u Španiji u nabavljačkoj misiji za vojsku a 1916. sa Krfa je upućen u Rusiju za načelnika Jugoslovenskog dobrovoljačkog korpusa u Odesi.

Povodom solunske afere opozvan je iz Odese u Solun, jer se suprotstavio suđenju Apisovoj grupi. Iz Petrograda, 23. maja 1917. godine, piše protestnu notu kraljevskoj vladi na Krfu i prestolonasledniku Aleksandru zbog solunskog procesa. Ražalovan je i penzionisan a potom osuđen u odsustvu od Vojnog suda u Solunu na 15 godina zatvora. Janković odbija da se povinuje odluci vlade i ostaje u Rusiji gde ga štiti revolucionarna vlast. U Samari 1918. sklapa boljševički brak sa Natalijom, kćerkom Lazara Kalmića, izvoznika iz Beograda (po pravoslavnom obredu venčali su se tek 1928. godine u crkvi u Čikagu).

Mladi par kreće Transibirskom železnicom ka Vladivostoku gde stiže posle dva meseca. U francuskom poslanstvu Janković dobija privremene isprave i prelazi sa Natalijom u Japan, gde ostaju nekoliko meseci. Na putu prema Evropi, Srbina za kim je raspisana međunarodna poternica hapsi u Eritreji engleska policija i zadržava u zatvoru. Natalija već u blagoslovenom stanju stiže u Francusku gde pronalazi svekrvu Milku Janković i uspostavlja vezu sa ocem Lazarom. U Kanu im se, posle nekoliko meseci, pridružuje i Radoje, pa utočište traže u Rimu kod pukovnika Živka Pavlovića, ratnog druga iz mnogih bojeva, i tu im se 1919. rađa kći Vidosava. Krajem 1923. godine Radoje se vraća u Beograd gde je lišen slobode na osnovu solunske presude. U Zabeli, Lepoglavi i Sremskoj Mitrovici provodi više od dve godine da bi maja 1925. bio amnestiran i vraćena mu sva prava. Maja 1926. postavljen je za konzula u Čikagu, a juna 1929. godine za Generalnog konzula u Njujorku i na tom položaju ostaje do 1936. Dužnost opunomoćenog ministra u Albaniji Janković je prihvatio 1937. godine.


jankovicevo-pismo-udruzenju-cacana

Za predan rad odlikovan je Karađorđevom zvezdom IV stepena, Srebrnom medaljom za hrabrost, Ordenom belog orla V stepena, Ordenom Sv. Save III, IV I V stepena, ruskim Ordenom Svete Ane i drugim priznanjim .

Knjiga Radoja Jankovića “Dani i godine” objavljena je prvi put 1926. godine i decenijama je bila nepravedno zaboravljena. Dokumentarna knjiga, pisana rukom učesnika Prvog svetskog rata, govori o stradanjima srpske vojske i naroda, ponosu, poštenju i hrabrosti.

Izuzetno svedočenje velikog čoveka, oficira i diplomate o teškim i sudbonosnim trenucima za kraljevsku Srbiju.

Po delovima ove knjige snimljen je i film Marš na Drinu. O zanimljivom „putu″knjige govori Jankovićeva ćerka: „Knjigu je koristio Žika Mitrović, reditelj iz ‘Avala filma’ za ‘Marš na Drinu’. I ja sam sa majkom negde 1970. godine otišla u bioskop. Iako mama nije volela bioskope jer su bili zagušljivi, kažem joj: ‘Hajde bar da gledamo Marš na Drinu’, i odemo jednog dana pre podne. Slušajući dijaloge prepoznala sam tekst moga oca iz knjige ‘Dani i godine’, na nekim mestima in toto (u celini). U to doba ovu knjigu niko nije čitao, bilo je to već demodirano i neaktuelno štivo. To su bili tempi passati (prošla vremena).”

I čudnovati životopis Radoja Jankovića poslužiće jednog dana, može biti, kao nadahnuće za neki novi film, jer ono što je prošao sin čačanskog krčmara i sveštenikove kćerke ne može da stane ni u nekoliko običnih života.

Pročitajte nastavak priče o gospodinu Jankoviću, Pupinu i Tesli…

Administrator

Ostavite odgovor

Vaš email neće biti javan. Obavezna polja su obeležena *

Morate koristiti ove HTML oznake i komande: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

Pristupnica

pristupnica

Dopunite rečnik čačanizama

pristupnica

Facebook stranica