Čika Pjevović. Obrao je svo pjevanje, ili pevanje od Mrčajevaca do Čačka. Prezime i kum odredili su mu životopis. On ga je ispunio poezijom i pesmom, ve-ličajući ono najlepše iz čačanskog kraja. „Duga li je Jelica planina“, „Oj Moravo, tija reko“. Odužio se i komšijama iz carske prestonice. „Odakle si sele, devojano mlada, iz Srbije brale, iz Kruševca grada“.   Opevao je Šumadiju, koja se na Moravi sreće sa dra-gačevskim

Pazi ovako: Prođete Parmenac, pa ako hoćete na Ovčar, morate ovuda.   Savlađuje se velika visinska razlika. U podnožju uspona ima nešto malo pravog puta. Posle ni za lek. Počinju čuvene Zavojice. A zavijaju, vala, bezdušno. Ni dva metra pravog puta. Prvo leeeevoo, pa deeeeesno, pa šta mislite? Opet leeeevoo, pa, iznanadićete se: ...desno. I tako, jedno pola sata. Al’ kolima.   Prvi put sam išao čezom, jednopregom. Mučeni

Radomir Mihajlović, sa, tipično čačanski, nasleđenim očevim nadimkom. Točak. Gitarski pojam. Nje-govo sviranje, više je od muzike. Deset prstiju. Kao deset različitih ljudi. Viši, niži, deblji, tanji. Svaki na svoju stranu, ostale ne ferma, neće ni da čuje za njih. Kao da se svađaju. Bitka. Bojno polje. Uvijaju se žice. Malo ih je, siro-tih, šest. Pucaju, cvile, kovrče se. Gitara „Aria Dia-mond“, sa odsečenim gornjim rogom,

Na Beogradskoj autobuskoj stanici. Rezervisan za odlazeće autobuse čačanskog „Autoprevoza“. Čist čačanski pojam.  Konzulat Čačka u Beogradu. To je poštanski šalter „brze dostave od perona do perona“. Otpravljaju se pare babi i dedi, dečja kolica za strinu, karte za nedeljni derbi ujaku. S radošću se primaju čabrice sira i kajmaka, „vlaše“ s rakijom, pršutica goveđa, crna u zamašćenom papiru za paket. Ataše, uz „konzulovu“

Koviljka se brisala frotiLom, sušila kosu feMom, hodala po parHetu, ponekad jela sendviĆe. Nije prihvatala nikakve ispravke.   Iako je pričala čistim dragačevskim, rtarske jezičke podgrupe, ovi defekti nam nisu bili jasni. Za prva tri smo mislili da nije dobro čula prvi put, pa ostalo. Za četvrti smo sumnjali na neku zagre-baĆku seriju.   Bila je žena po klasičnom dragačevskom modelu. Lepa i stasita. Odana kući i familiji.

U košarkaškom Čačku nema dileme. Pre Radmila, nije bilo ničega, pogotovo ne košarke, pogotovo ne u Čačku.  U „Mom rečniku čačanskih pojmova“, Radmilo Mišović je baš POJAM.   U ono „pretelevizijsko doba“ gledanje košarke „uživo“, u halama, se podrazumevalo. Nisam propuštao nijedno gostovanje „Borca“ u Hali sportova na Novom Beogradu. Često bih za vikend „šmugnuo“ do Čačka, samo da bih gledao velikog Radmila.

Jednom u MAŠTI, Čačani su rekonstruisali svoj Glavni gradski trg. Nazvali su ga Trg sećanja.   Rešili su da tu geometrijski neuhvatljivu,  veliku  površinu trga nekako zauzdaju. Stilski neujednačenim zgradama okolo, takođe,  bio je potreban oblikovni ujedinitelj. I u materijalu i u formi. Izbor pade na staru dobru vodu i kružne, meke oblike. U središte trga su postavili elipsastu fontanu.  „Veliko moravsko oko“. Baš tu, oko