Susret sa spomenikom pokraj Save Lep majski dan u Beogradu, večernji su sati, ja šetam nervozno tamo – amo na stanici u Cara Dušana, gledam na sat, gledam u tramvaje čekam onaj koji će mi isporučiti devojku koja kasni na sastanak. Oglasio se telefon. Devojka kaže da će kasniti još sat vremena uz prigodan izgovor i izvinjenje. Ništa, sad treba ubiti nekako sat vremena. Odlučio sam se za šetnju pored reke, lep je dan. Skrenuh na kej ka

Nastavak priče o Čačaninu koji je pomirio Pupina i Teslu Tekst koji sledi zapravo je deo iz knjige ″DANI I GODINE″ Radoja Jankovića, u kome se govori o njegovom prijateljstvu sa Mihajlom Pupinom i poznanstvu sa Nikolom Teslom, kao i radu na mirenju dvojice naših velikih naučnika u Americi. Deo priloga su i osobna sećanja Vidosave Janković. ″Kada sam 1926.godine pošao u Čikago”, beleži Radoje Janković, “još u Beogradu čuo sam

Priča o čoveku koji je davne 1934. godine tražio i dobio prijem u Udruženje Čačana u Beogradu. Jedan vek posle Prvog svetskog rata trenutak je da zastanemo i osvrnemo se unazad. Da pogledamo u knjige starostavne, požutele novine i pohabane čitulje, da posetimo groblja i zagledamo se u kamene belege. Da se pitamo, i zapamtimo, ko su bili naši pradedovi, kako su branili slobodu i otadžbinu, kako su im tekli zemaljski dani. I da ih ne merimo

Čika Pjevović. Obrao je svo pjevanje, ili pevanje od Mrčajevaca do Čačka. Prezime i kum odredili su mu životopis. On ga je ispunio poezijom i pesmom, ve-ličajući ono najlepše iz čačanskog kraja. „Duga li je Jelica planina“, „Oj Moravo, tija reko“. Odužio se i komšijama iz carske prestonice. „Odakle si sele, devojano mlada, iz Srbije brale, iz Kruševca grada“.   Opevao je Šumadiju, koja se na Moravi sreće sa dra-gačevskim

Odmah posle kapitulacije naše vojske pojavile su se vesti o generalu Draži Mihajloviću i jugoslovenskoj vojsci u Otadžbini na Ravnoj Gori. Nešto docnije posle napada na Sovjetski Savez oglasili su se i komunisti pozivajući narod na ustanak.   U selo su pristigli naši sugrađani mladi oficiri Predrag Raković, Žarko Borišić, Žika Lazović naš rođak, takođe spremni da narod povedu na ustanak. Prvi je došao u selo kao četnik Miloš

Pazi ovako: Prođete Parmenac, pa ako hoćete na Ovčar, morate ovuda.   Savlađuje se velika visinska razlika. U podnožju uspona ima nešto malo pravog puta. Posle ni za lek. Počinju čuvene Zavojice. A zavijaju, vala, bezdušno. Ni dva metra pravog puta. Prvo leeeevoo, pa deeeeesno, pa šta mislite? Opet leeeevoo, pa, iznanadićete se: ...desno. I tako, jedno pola sata. Al’ kolima.   Prvi put sam išao čezom, jednopregom. Mučeni

To me je navelo da razmišljam zašto ja zaista nisam bio još bolji đak u gimnaziji kada sam tako briljantno i bez napora završio fakultet (nisam ni jedan ispit polagao dva puta). Razmišljajući o tome sa ove distance, shvatio sam da sam ja kroz gimnaziju prošao posećujući je kao neku vrstu seminara, jednostavno ja sam gimnaziju odslušao.   Dođem na čas umoran posle dva sata pešačenja, bos do mosta u LJubiću, tu operem noge na Moravi,

Radomir Mihajlović, sa, tipično čačanski, nasleđenim očevim nadimkom. Točak. Gitarski pojam. Nje-govo sviranje, više je od muzike. Deset prstiju. Kao deset različitih ljudi. Viši, niži, deblji, tanji. Svaki na svoju stranu, ostale ne ferma, neće ni da čuje za njih. Kao da se svađaju. Bitka. Bojno polje. Uvijaju se žice. Malo ih je, siro-tih, šest. Pucaju, cvile, kovrče se. Gitara „Aria Dia-mond“, sa odsečenim gornjim rogom,