Prijemni ispit za gimnaziju bio je vrlo značajan naročito za decu sa sela. Ja sam ga doživeo kao najteži u svojoj karijeri. Mala i velika matura, ispiti na fakultetu, diplomski ispit, državni ispit su obična šala za ovaj prijemni ispit za gimnaziju. Kako se sećam polagalo se iz svih predmeta čak i iz pevanja, valjda da bi se dobila sveobuhvatna slika svakog učenika. Čačak veliki grad, ogromna zgrada gimnazije, dugački, široki hodnici,

Na Beogradskoj autobuskoj stanici. Rezervisan za odlazeće autobuse čačanskog „Autoprevoza“. Čist čačanski pojam.  Konzulat Čačka u Beogradu. To je poštanski šalter „brze dostave od perona do perona“. Otpravljaju se pare babi i dedi, dečja kolica za strinu, karte za nedeljni derbi ujaku. S radošću se primaju čabrice sira i kajmaka, „vlaše“ s rakijom, pršutica goveđa, crna u zamašćenom papiru za paket. Ataše, uz „konzulovu“

Veliki događaj je bila pojava čitanke, te čarobnice, izvor novih saznanja. Ne sećam se u kom razredu se pojavila, ali je sa docnijom pojavom zemljopisa, istorije i botanike, otvorila neke nove vidike i nova saznanja. Šta sve nije stalo u tu čitanku. Tada smo mislili da je tu sve što treba saznati. Divne romantične i poučne priče naših poznatih pisaca i pesme čuvenih pesnika, dugačke epske pesme, slike Kraljevića Marka, Miloša Obilića,

Koviljka se brisala frotiLom, sušila kosu feMom, hodala po parHetu, ponekad jela sendviĆe. Nije prihvatala nikakve ispravke.   Iako je pričala čistim dragačevskim, rtarske jezičke podgrupe, ovi defekti nam nisu bili jasni. Za prva tri smo mislili da nije dobro čula prvi put, pa ostalo. Za četvrti smo sumnjali na neku zagre-baĆku seriju.   Bila je žena po klasičnom dragačevskom modelu. Lepa i stasita. Odana kući i familiji.

U košarkaškom Čačku nema dileme. Pre Radmila, nije bilo ničega, pogotovo ne košarke, pogotovo ne u Čačku.  U „Mom rečniku čačanskih pojmova“, Radmilo Mišović je baš POJAM.   U ono „pretelevizijsko doba“ gledanje košarke „uživo“, u halama, se podrazumevalo. Nisam propuštao nijedno gostovanje „Borca“ u Hali sportova na Novom Beogradu. Često bih za vikend „šmugnuo“ do Čačka, samo da bih gledao velikog Radmila.

Pre polaska u školu, moja sestra od strica me je jednog dana odvela u školu da me pokaže svojim drugovima i drugaricama a i da ja vidim kako izgleda dan u školi. Bio sam vrlo zadovoljan. Sve me je to vrlo impresioniralo.   Škola u očima dečaka činila se ogromna sa velikim prozorima, tri velike učionice prema putu koji je deli od Kamenice, sa pogledom na Vidovu, Ovčar, Kablar i Jelicu. Dugačak hodnik, dva krila sa stanovima, posebna

Ne znam mu poreklo ni značenje imena, ali je priznaćete neobično – ja ga iz milošte zovem SANPRIJEVOR, na primedbu moga sina (imao je tada pet godina) da to SAN svako može dodati imenu svoga sela, ja sam se u odbranu setio da se ipak ne može reći San Mirijevo ili San Mali Mokri Lug i na moju radost svidelo mu se ovo moje objašnjenje. Mnogo volim Prijevor, pa se neću uzdržavati da ponekad preteram sa hiperbolama, i nadam se da mi neće

Jednom u MAŠTI, Čačani su rekonstruisali svoj Glavni gradski trg. Nazvali su ga Trg sećanja.   Rešili su da tu geometrijski neuhvatljivu,  veliku  površinu trga nekako zauzdaju. Stilski neujednačenim zgradama okolo, takođe,  bio je potreban oblikovni ujedinitelj. I u materijalu i u formi. Izbor pade na staru dobru vodu i kružne, meke oblike. U središte trga su postavili elipsastu fontanu.  „Veliko moravsko oko“. Baš tu, oko